Dubravka Sekulić, Fotografija: Andrea Steves

ZAJEDNICA SE KROZ BORBU STVARA  

Prostor registruje nasilje, prostor registruje sve moguće nepravde i hijerarhije koje u društvu postoje. Zbog toga, u trenucima kada pitanja nejednakosti, to jest ko ima pristup čemu u društvu, postaju ključna – prostor izlazi na površinu kao jedna od ključnih tema.

Dubravka Sekulić je arhitektica, teoretičarka arhitekture i edukatorka. U svom radu bavi se pitanjima transformacije savremenih gradova, kao mesta gde se ukrštaju pitanja produkcije prostora, zakona i ekonomije. Diplomirala je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Dve godine je bila istraživačica na Jan van Eyck Akademiji u Mastrihtu, nakon čega je bila istraživačica-doktorantkinja na Institutu za istoriju i teoriju arhitekture ETH u Cirihu (2013–2016), a kao vanredna profesorka radila je na IZK Institutu za savremenu umetnost Tehničkog univerziteta u Gracu (2016–2020). Doktorirala je na Institutu za istoriju i teoriju arhitekture ETH u Cirihu 2020. godine, obrađujući temu odnosa jugoslovenske građevinske industrije i Pokreta nesvrstanih, sa disertacijom „Izgradnja nesvrstanosti: Slučaj ’Energoprojekta’ 1961–1989“.

Tokom studija na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu radila je kao demonstratorka kod profesora Ivana Kucine na različitim programima, većinom u okviru saradnji s različitim školama arhitekture širom sveta (KTH – The Royal Institute of Technology, Sweden; Parsons – The New School for Design, New York; Faculty of Architecture, Delft). Od 2004/2005. godine bila je deo grupe koja je vodila alternativni kulturni prostor u bivšem restoranu u zgradi BIGZ-a u Beogradu. Tokom 2007. sarađivala je s kolektivom za arhitekturu i medije „Platforma 9.81“ iz Zagreba, na projektu „Nova prostorna strategija grada Zagreba“, zapravo studiji čiji je naručilac bio Grad Zagreb. Učestvovala je u projektu „Stadium Culture“, koji su koncipirali i vodili Srđan Jovanović Weiss i Centar za nove medije_kuda.org

Bila je kustosica izložbe „Tri tačke oslonca: Zoran Bojović, arhitekta“ u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu 2012, koja je potom pretočena u knjigu 2013. godine i poslužila kao osnova za doktorsku disertaciju. Deo istraživanja o izvozu jugoslovenske građevinske industrije u nesvrstane zemlje bio je predstavljen u okviru serije izložbi Nedovršene modernizacije kustosa Vladimira Kulića i Maroja Mrduljaša. U 2012. godini Jan van Eyck Akademija u Mastrihtu objavila je njenu knjigu Glotzt Nicht so Romantisch! On Extra-legal Space in Belgrade, kao i knjigu Surfing the Black Yugoslav black cinema and its transgression, koju potpisuje kao kourednica. Zajedno sa Brankom Belaćevićem, Markom Miletićem, Srđanom Prodanovićem i Jelenom Stefanović inicirala je i organizovala istraživački projekat „Peti park – Borba za svakodnevicu“ , a objavila i istoimenu knjigu 2010. godine.

Sa Milicom Tomić i Filipom Satlerom (Philipp Sattler) organizovala je konferencije „Life of Crops: Towards an Investigative Memorialization“, održane u Gracu 2019. godine. Istraživačica je projekta „Curatorial Design: A place between“, i kourednica istoimene knjige koju će 2024. objaviti izdavačka kuća „Lenzpress“.

Nedavno je sarađivala je i sa umetnicom i filmskom autorkom Anom Hušman na realizaciji filma „Ne precrtavati nego crtati!“ (2020), koji istražuje prostorno zaveštanje pedagoške reforme sprovedene u Jugoslaviji.

Trenutno predaje na Royal College of Art u Londonu, gde je voditeljica master programa City Design.

Dubravka Sekulić u svom radu analizira uzroke različitih društvenih fenomena, ideje i kontekste, formuliše probleme, razmatra razloge društvenog kolapsa, no koristeći potencijale bavljenja arhitekturom koji podrazumevaju i, zapravo, zahtevaju kretanje između različitih disciplina – ekonomije, politike, sociologije, filozofije, geografije… – razume da se za svaki problem moraju pronaći odgovarajuća čvorišta, koja sintetišu poglede i znanja iz različitih disciplina, na osnovu kojih je onda moguće dati predlog daljih aktivnosti i modela delovanja.

Iako prevashodno teoretičarka arhitekture i edukatorka, Dubravka Sekulić je i borkinja na terenu, aktivna učesnica događaja, sa krajnjim ciljem da kroz prostor misli i deluje kako svet može biti drugačiji i ravnopravniji. Sistematična, sa velikim znanjem i dubokim uvidom u fenomene vremena i istorijske preseke, borbena, živi materiju kojom se bavi, s ciljem da zaista utiče na promenu patoloških procesa društvenog raslojavanja.

1. Počnimo od velikih pitanja. Iako još od Aristotela znamo za postulat da polis predstavlja urbanu osnovu politike, čini se da je prostor tek od druge polovine prošlog veka počeo i u teoriji da zauzima ravnopravno mesto sa kritičkim mišljenjem istorije i društva u razvoju čovečanstva. Šta se promenilo u takvom stavu koji vodi ka većem poštovanju prostorno-društvene dijalektike?

Meni se čini da je prostor sve više i više jedna od centralnih tema kojima se bavi ne samo kritičko mišljenje već naročito onaj deo intelektualne proizvodnje koji je vezan za borbu za drugačiji, jednakiji svet. I to ne samo za aktivnu borbu, već i za borbu organizovanu oko imaginacije o tome kako možemo da živimo, i kakav svet može biti. Ta nova a stara aktuelnost prostora na neki način je posledica pritiska koji postoji na prostor, ne samo na prostor u kome žive ljudi, što uobičajeno zovemo džentrifikacijom i privatizacijom, već je tu reč o novom ciklusu pritisaka na prostor koji sa sobom donose otvaranja novih rudnika i novih mesta eksploatacije. Ti novi pritisci donose i nove cikluse razvlašćivanja i proterivanja ljudi sa sve većih teritorija (ili osuđivanje da žive u sve gorim ekološkim uslovima) koji generišu i nove cikluse protesta i suprotstavljanja. Ako pogledamo i neke druge delove sveta, i na drugim kontinentima vidimo da se prostor ne uništava samo zbog potrebe raznih ekstraktivnih industrija, kompanija koje se bave eksploatacijom raznih minerala ili energenata, već se velike količine prostora, recimo u Gani i Čileu, troše na skladištenje smeća, ne samo plastičnog ili elektronskog, već i sve više tekstilnog, koji dolaze iz onog dela sveta koji zovemo razvijeni ili zapadni.

Stoga smatram da je tako jaka potreba da se misli kroz prostor posledica te velike krize koju znamo i kao neoliberalnu transformaciju koja se upravo kroz prostor najviše i oseća, pogotovo u uslovima stanovanja u poslednjih 30-40 godina. Uvek je dobro setiti se da je svet izuzetno asimetričan, i da su neki od tih „novih“ problema sa kojima se suočavaju neki delovi sveta poslednje dve-tri decenije, problemi s kojima se drugi delovi sveta suočavaju već vekovima. Čini mi se da je bar u ovom zapadnom svetu prostor na drugi način postao tema upravo zbog toga što je mnogo veći deo društva, naročito srednje klase, počeo da oseća probleme džentrifikacije, eksploatacije i ekstrakcije mnogo direktnije u svom svakodnevnom životu.

U tom kontekstu bitno je osvrnuti se na 19. vek i početak 20. veka, u kome je takođe postojao period kada se urbanizam uspostavljao kao disciplina, kroz urbanizaciju prostora kao mesta za življenje, dakle ne samo kao apstraktna kategorija. Podsetiću, u zapadnom svetu to se dešava kao posledica industrijske revolucije, recimo u Londonu, iz koga ja sada razgovaram s vama. Društvo se suočava s tom situacijom u kojoj su uslovi stanovanja radničke klase dostigli takvo stanje da su uslovi reprodukcije same radničke klase, kao radne snage, postali sve više ugroženi, zbog uslova života. I javlja se čitav niz uglavnom filantropsko-reformatorskih patronizirajućih pristupa koji pokušavaju da „reše problem prostora“ odnosno stanovanja radničke klase, ali ne nužno i da reše strukturne probleme koje prostor uvek registruje. Prostor registruje nasilje, prostor registruje sve moguće nepravde i hijerarhije koje u društvu postoje. Tako da je za formiranje arhitektonske misli i arhitekture kao teoretskog korpusa period 19. veka jako bitan, jer se javlja niz mislilaca koji pokušavaju da razumeju problem stanovanja i grada i da ponude rešenja. Zato postoji tendencija mišljenja prostora koja je mnogo intenzivnija u trenucima kada raspodela prostora u društvu – ko ima pristup čemu, izlazi na površinu kao jedna od ključnih tema.

2. Čini se da gradovi danas predstavljaju urbane prostore zasnovane na dominantnim interesima investitora, da su to strukture koje se grade zbog investicija, kao investicije (u nesigurnim uslovima života i načina reprodukcije kapitala). Gradovi se više ne grade da bi se stvorili uslovi za dobar život. David Harvey se detaljno obraća pitanjima indukovanih kriza kapitala i kako to utiče na način održanja sistema, gde gradovi imaju sve veću, odnosno ključnu ulogu, kao infrastrukturne zlatne poluge. Kako da mislimo o tome? Kako da reagujemo na tu situaciju?

Tu postoje dva različita nivoa koja su bitna. Za naš kontekst, bitna je promena u kojoj se posle kratkog razdoblja socijalizma prostor ponovo počinje posmatrati kao roba, a ne nužno kao resurs ili infrastruktura ili pravo, „pravo“ je verovatno najbolja reč. Dakle, prostor se posmatra kao roba, kojoj pristup ima svako ko poseduje kupovnu moć, a zarada je osnovni motiv. Reuspostavljanje privatnog vlasništva kao jedinog oblika upravljanja prostorom jedan je od ključnih elemenata restitucije kapitalizma na našim podnebljima. Restitucija kapitalizma u bivšoj Jugoslaviji ne kreće samo sa ratovima 1990-ih već i tokom 1980-ih, delimično pod uticajem mera štednje uspostavljenih pod vođstvom Međunarodnog monetarnog fonda u Jugoslaviji tokom sredine 1980-ih. Ratovi 1990-ih ubrzavaju taj proces, a posle 2000. procesi privatizacije još više uzimaju maha. Ako pogledamo u svetskim razmerama, postoji i drugi nivo rekonceptualizacije prostora, gde prostor postaje investicija, transformiše se iz robe u valutu, u alat za skladištenja bogatstva. Taj proces se ubrzava naročito posle finansijske krize 2008. godine, kao način da najbogatiji, ali i pripadnici srednjih klasa, suočeni sa situacijom da štednja u bankama više nije način da se osigura održavanje vrednosti njihovog novca a naročito ne da se poveća imovina, koriste nekretnine kao način štednje, vešto eksploatišući regionalne i globalne razlike u zakonodavnim okvirima koji regulišu vlasništvo i porez.

Ovo uprošćeno a i dalje veoma komplikovano objašnjenje konteksta pokazuje koliko je bitno razumeti istovremeno i detalje a i širu sliku dinamika i odnosa koji uobličuju svakodnevni život, a mislim da je upravo razumevanje takvih dinamika malo dostupno nekoj široj populaciji. Na nekom nivou možda i raznim stručnjacima, jer živimo u periodu kada se hegemonija kapitalističkog društva u nekom najdominantnijem domenu mišljenja ne dovodi u pitanje. To je sistem koji se predstavlja kao „prirodan“, tako da se različite posledice, koje mogu otkriti da je problem sam sistem i logika na kome počiva, na neki način ne vide. Jer postoji pritisak da se ta vrsta strukturne logike kapitalizma – proizvodnja razlike u funkciji eksploatacije, razlike između pojedinih delova društva ili delova teritorija u okviru jednog društva, ili delova teritorija na planetarnoj razmeri, među državama –normalizuje kao „prirodna“ tendencija ljudi da prave hijararhije, iako postoje istorijske i aktuelne prakse koje pokazuju da ljudi nisu isključivo skloni potpunom individualizmu i proizvodnji razlika. Sjajna knjiga dva Davida, Graebera i Wangrowa, The Dawn of Everything doprinosi novom razumevanju da „razvoj“ ne znači samo individualizam.

Jedna od stvari koja je meni vrlo bitna jeste kako proizvesti interpretativni alat i kako povećati nivo onoga što ja volim da zovem stvarno korisno znanje (really useful knowledge), što je termin koji sam prvi put čula kod kustoskog kolektiva WHW iz Zagreba, a što je istorijski termin vezan za čartiste u Engleskoj u 19. veku, u trenutku kada se javlja ideja da radničku klasu treba i obrazovati, imajući u vidu i značaj tehnološkog razvoja industrije. U trenutku kada crkva i filantropija elita prednjači u organizovanju obrazovanja radničke klase promovišući ideju „korisnih znanja“, tj. praktičnih veština, radnička klasa se kroz čartiste samoorganizuje da bi došla do pristupa stvarno korisnom znanju, koje nije vezano za sticanje veština, već za razvoj kapaciteta interpretativnog, apstraktnog mišljenja. Radnička klasa koja sebe uči filozofiji, sociologiji, koja koristi umetnost da bi ne samo razumela svet i svoju poziciju u svetu, već i krenula da osmišljava drugačiji svet. To je sasvim različito znanje od onog koje se do tada nudilo radnicima, a koje je isključivo usmereno na to da radnici budu što efikasniji u fabrikama. I tu možemo povući paralelu s današnjim trenutkom, kada savremena kriza obrazovanja pokreće pitanja šta su to stvarno korisna znanja. Programiranje je sada npr. korisno znanje, u kome se nužno ne daje alat za razumevanje transformacije društva i problema koje nosi dominacija velikih tehnoloških firmi danas, već samo praktična znanja programiranja. Šta je onda stvarno korisno znanje za razumevanje toga što se dešava u prostoru? Šta omogućava to da srednja klasa iz Singapura kupuje stanove u zgradama u Londonu koje su sagrađene na lokacijama gde su porušeni opštinski stanovi, koji veoma često ostaju prazni? U situaciji u kojoj London i cela Velika Britanija prolaze kroz krizu koja se zove stambena kriza, ali je zapravo kriza dostupnog stanovanja, ne kriza nedovoljnog broje jedinica za stanovanje. Sadašnja stambena kriza u većini delova sveta vezana je za tokove kapitala i zakonodavne okvire koji ne prepoznaju stvarno stanovanje kao pravo.  

Ivonne Santoyo Orozco i Ross Exo Adams razvijaju sličan termin koji volim da koristim – spatial literacy, odnosno prostorna pismenost, koja nije isključivo pitanje estetske kategorije, već je to upravo pitanje kapaciteta da se strukturno misli, te da se povezuju tačke različitih delova društvenog uređenja koje zajedno proizvode sistem, svet u kome živimo, i tako određuju šta će prostor biti i kako ćemo ga misliti. Tako da se, recimo, kad se vratimo na pitanje kako je stan postao valuta, to ne može razumeti bez razumevanja globalnih dinamika. Stoga odgovor na pitanje zbog čega toliko stanova u Londonu, pogotovo u novogradnji, zvrji prazno, leži u razumevanju britanskog poreskog sistema u okviru koga je oporezivanje vlasnika nerezidenta minimalno, što u situaciji kada štednja u bankama ne samo da ne donosi novac, već često donosi i negativnu kamatu, a cene nekretnina stalno rastu, omogućava da se razume da će ljudi naravno kupovati stanove, jer je to najbolji način ne samo da sačuvaju već i da povećaju vrednost svog novca.

Ako pokušamo da se organizujemo kao društvo, da bismo promenili dinamiku u stambenom sektoru, onda zahtev nije isključivo vezan za bolju kontrolu kirija ili bolju kontrolu kredita, već mora da uključi i pritisak na reorganizaciju poreskog sistema, kao politički zahtev. Naravno, to su sve reformatorski zahtevi koji ne dovode u pitanje to da li je jedini oblik raspodele prostora u društvu privatno vlasništvo. Mene još više interesuje kako da se kao društvo konstituišemo kroz osmišljavanje novih načina za rešavanje stambenog prava i distribucije prostora na osnovu abolicije privatnog vlasništva kao jedinog sistema.

Izložba „Peti park- borba za svakodnevnicu“, Kontekst Kolektiv, 2010.

Stoga je probleme prostora važno razumeti kao strukturne probleme, a ne gledati ih samo kroz to šta se gradi, koliko se gradi i kakav je kvalitet te gradnje. Iako su i to takođe povezane kategorije, jer kroz sve njih možemo pratiti konstantni pritisak za ostvarivanje stalnog profita. Tek nakon materijalno-strukturne analize, možemo se baviti i estetskom analizom problema, koja, iako neodvojiva od materijalnih uslova, često može biti dimna zavesa što onemogućava razumevanje srži problema.

Mislim da se Srbija još uvek nalazi izvan dinamika u kojima je stambeni prostor valuta. Ministarstvo prostora napravilo je veoma dobru analizu i kampanju koja omogućuje da se razume šta je srž velike stambene krize u Beogradu. Analogija je primenljiva i na ostatak Srbije. Gotovo potpuna privatizacija stambenog fonda, sa mnogo individualnih vlasnika, što se desilo gotovo preko noći početkom 1990-ih, i onda sporo ali sistematično dodatno odustajanje države od podržavanja i minimalnih oblika socijalnog stanovanja, nastavlja tendenciju koja naše društvo čini društvom stanovlasnika, pa je jedna od bitnih intervencija koja mora da se desi razvijanje zakonodavnog sistema za zaštitu zakupaca. Veliki broj individualnih vlasnika i minimalni broj jedinica stambenog fonda u vlasništvu opština i gradova sprečava ulaz velikih globalnih kompanija koje se bave izdavanjem prostora, što je tendencija koja je poremetila stambenu situaciju u mnogim evropskim gradovima, pogotovo onima koji su doskoro imali reputaciju jeftinijih. Na primer, Berlin odavno više nije tako cheap and sexy grad u kome je jeftino stanovati. U toku prošle decenije, Berlin je veliki deo stambenog fonda u sopstvenom vlasništvu rasprodao velikim internacionalnim investicionim kompanijama, koje su često na berzi. To da su na berzi bitno je za razumevanje situacije, zbog toga što je važno razumeti da je osnovna dužnost kompanija na berzi da generišu profit za svoje akcionare. Te se kompanije mogu baviti proizvodnjom hrane, izdavanjem stanova ili pružanjem medicinskih usluga, ali u ovom sistemu u kome sada živimo, njihov osnovni zadatak nije pružanje valjanih usluga, već da ostvare što veći profit na kraju fiskalne godine koji ide kao dobit akcionarima. I to je dinamika u kojoj se veoma teško koriste zdravorazumski argumenti da neke stvari treba da se promene, zato što u većini društva mi i dalje imamo očekivanja od kompanija i pružalaca usluga – jer se većina naših potreba danas zadovoljava kroz neke privatne entitete koji pružaju te usluge – da je njihov osnovni zadatak da ekonomski što efikasnije pružaju svoje usluge. A u stvari njihov zadatak je da prave pare akcionarima.

Kao deo adekvatnog reagovanja istakla bih ono što rade u Beogradu Ministarstvo prostora, ili KO GRADI GRAD, Pametnija zgrada. Jer te organizacije ne samo da detektuju šta je problem, već rade na obrazovanju javnosti, na proizvodnji znanja dostupnog široj javnosti, što utiče na razumevanje toga kako se odvijaju ti procesi, koji su problemi koji ljudi imaju u pristupu prostoru, gde nastaju ti problemi i kako ih onda adresirati. Jer, nije čudno da su u Evropi, u poslednjih 15 godina, političke opcije koje se bore za ravnopravnost društva upravo proizašle iz različitih formi borbe za prostor. Nije reč isključivo o tome da je komuniciranje borbe za prostor direktno najjasnije u trenutku najvećeg pritiska na prostor, već su ljudi u borbi za prostor mnogo bolje počeli da razumeju šta se dešava sa svetom, sa društvom, da bolje razumeju svoju poziciju u društvu i da kroz to počnu da reaguju i da koncipiraju neke ideje. 

3. Javni prostor nestaje. No, vi ste se ovom problemu i neposredno obraćali kroz projekte koji su se odnosili na inicijativu za očuvanje parka na Zvezdari „Peti park“ ili projekte realizovane u BIGZ-ovoj zgradi. Kakvi su potencijali ovako organizovanih akcija na osnovu vaših iskustava? Kad prođu te akcije, smanji se interesovanje i intenzitet udruživanja. Kako održati stalno prisustvo ovih tema i aktivnosti?

„Peti park“ je možda dobar primer. Tokom 2009/2010. u saradnji sa Markom Miletićem, Brankom Belaćevićem, Jelenom Stefanović i Srđanom Prodanovićem radila sam na projektu pod nazivom „Peti park – Borba za svakodnevicu“, koji predstavlja borbu za očuvanje Petog parka kao mesta proizvodnje znanja. Kada smo pokrenuli projekat, na inicijativu Marka Miletića, borba za Peti park već je bila završena. Stanovnici bloka na Zvezdari, u okviru inicijative „Peti park“, izborili su se za pravo da park ostane park, da ne postane građevinsko zemljište, odnosno petospratna stambeno-poslovna zgrada. Dok je fokus naše grupe bio pokazivanje načina na koji smo se borili za park, paralelno s nama, u toj poslednjoj fazi projekta, tadašnji profesor na Arhitektonskom fakultetu Ivan Kucina, pokrenuo je zajedno sa studentima proces participativnog projektovanja novog parka, sa željom da stanovnici tog bloka aktivno učestvuju u procesu oblikovanja koje je vodilo Gradsko zelenilo, i da zajedno dođu do plana šta sve taj park može da bude. Taj proces je pokazao da se ljudi mnogo lakše mobilišu protiv nečega, nego zajedno za nešto, da dođu do neke zajedničke ideje. U tom procesu borbe bilo je zanimljivo zapaziti nekoliko stvari. Jedna je da su ljudi iz borbe za park razumeli da su se oni na nekom nivou konstituisali kao zajednica upravo kroz taj proces borbe. Jedna od tema koja se pojavljivala bila je i ta da ti soliteri kod Petog parka, iz 60-ih i 70-ih godina, imaju ono što je bio standard za stambene nebodere iz tog perioda – liftove gde je jedan lift išao na parne, a drugi na neparne spratove. Ako razumemo da je lift neuralgična tačka što u stambenim što u poslovnim zgradama, mesto konflikta, ali i mesto susreta, te zgrade koje imaju liftove gde jedan staje na parne a drugi na neparne spratove, smanjuju mogući prostor kontakta između komšija. Tako imate manje mogućnosti da upoznate svoje komšije sa sprata ispod ili iznad vas. Međutim, proces borbe protiv rušenja parka podrazumeva i potrebu planiranja, organizacije, poznavanja svih neophodnih informacija. Organizovanje borbe je stoga zahtevalo ne samo akcije i sastanke na kojima su se planirale akcije, pisali prigovori i gradila strategija, već i zajedničke roštilje i druženja, kroz koji su se ljudi konstituisali kao zajednica. To je dobar podsetnik da je pitanje borbe i pitanje kako se hranimo i podržavamo energijom koja nije samo utilitarno vezana za rešavanje problema.

Međutim, u trenutku kada se grupa izborila za opstanak parka, kada je problem rešen, pokazalo se da je teško napraviti tranziciju iz te pozicije borbe, gde borba uvek podrazumeva udruživanje protiv nečega i minimizuje razlike koje postoje, prema poziciji udruživanja za novi imaginarij izgrađen zajedno. Mislim da je to nešto na čemu je bitno raditi. A što je to veoma teško, delimično je uzrok i to što smo kao društvo stalno u nekoj verziji vanrednog stanja, u kome je borba za preživljavanje sve više postala normalan život, i u kome je vrlo teško naći ne samo vreme već i kapacitet za zajedničko osmišljavanje kakav život može da bude, a ne samo kakav je dât. Jedna od mojih omiljenih pesnikinja je aža mone (aja monet) iz SAD, i njeno angažovanje je vezano za pokret Black Lives Matter. Ona sebe zove nadrealnom pesnikinjom. Vezana je za zajednicu i sama kaže da je na organizacionim sastancima za borbu protiv policijskog nasilja ostalim saborcima na početku često izgledala čudno zbog insistiranja na tome da je poezija jedan od alata borbe i da sastavni deo borbe predstavlja istovremeno osmišljavanje onoga što dolazi kada dođe oslobođenje, te da građenje nije proces koji počinje posle borbe već uz borbu. Meni je to veoma inspirativno, jer mislim da je mnogo važno razvijati ne samo onu svakodnevnu borbu protiv. Ovo je vreme kada je prostor sve više privatizovan, kada su resursi od kojih nama zavisi život sve više privatizovani i zagađeniji, kada se eko-sistemi stalno razaraju, sa medijskom slikom koja nas uverava da će nam sve to doneti neki boljitak. Pored artikulacije toga zašto je sve to bitno i zašto je važno boriti se protiv toga, vrlo je važno naći snagu da se zajednički izgradi neki drugi imaginariji šta život može da bude, koji osporavaju ideju da je privatno vlasništvo jedini mogući oblik raspolaganja svim mogućim resursima, i stvaraju ideje da je zajednički život moguće organizovati na drugačiji način. To je veoma bitno, posebno u odnosu na odgovor kako pretvoriti energiju tih, nekad kratkih eksplozija i borbe, i artikulacije i interpretacije, u duže procese koji imaju potencijal da nešto i promene. To nije nešto novo. Neki oblici umetnosti, pogotovo oni koji su se razvijali uz prostore borbe, uvek su imali upravo tu svrhu. Kad već pominjem nadrealizam, bitno je setiti se i beogradskih nadrealista. Umetnost ne služi samo da zabeleži i interpretira neravnopravni svet, već i da ponudi neke druge imaginarije. Mislim da mi je zato umetnost veoma bliska, iako sam zvanično edukatorka i teoretičarka prostora.

4. Sa ciljem pronalaženja načina koji će omogućiti optimalan pogled na određeni problem, ponekad kao pravi medij za određenu temu pronalazite film, drugi put kustosku praksu, potom akademsko istraživanje. U okviru takvog interdisciplinarno prožetog pristupa, ističe se projekat „Memory of the World – otvorena biblioteka“, putem koga problematizujete i pitanje politike distribucije znanja, pristupačnost znanja, ali i način navigiranja kroz literature, naučne radove i studije… S obzirom i na vašu akademsku karijeru, kako to pitanje danas vidite? Na koji način omogućiti optimalan pogled na određeni problem, kako organizovati taj pogled na osnovu određenog seta znanja i iskustava?

Taj projekat je meni suštinski vezan za problem prostora, kao što je vezan i za kontekst u kome sam studirala arhitekturu, na koju sam se upisala 1999. kada sam se iz Niša preselila u Beograd. Mislim da u tom trenutku Arhitektonski fakultet u Beogradu nije kupio nijednu novu knjigu pet ili šest godina. Istovremeno, i mnogo knjiga koje su postojale u biblioteci bilo je nedostupno. Tako da su moje prve godine studiranja obeležene čekanjem da dođem do jednog ili dva mesta u biblioteci gde mogu da se listaju novi časopisi, ili gde mogu da se vide neke od knjiga koje su nam asistenti posebno pominjali, ali koje ni oni nisu imali da nam pokažu. Recimo, o knjizi „S, M, L, XL“ Rema Kolhasa, objavljenoj sredinom 1990-ih, često smo slušali kao o najvažnijoj arhitektonskoj knjizi u tom trenutku, ali je niko od nas nije imao. Tako da smo znali za tu knjigu kao mit, a ne kao publikaciju koju smo mogli da pročitamo. Oko 2003. i 2004. godine počinjem da se interesujem za vezu između feminizma i arhitekture. To je bilo vreme kada su se na internetu mogle pronaći informacije da neke knjige postoje, ali nije postojala i mogućnost da se dođe do njih. Tada saznajem da postoji nekoliko zbornika, Architecture and Feminism, ili Sexuality and Space, koji su objavljeni sredinom 90-ih, i početkom 2000-ih, kada su pitanja teorije roda i prostora bila aktuelna na američkim i engleskim fakultetima arhitekture. Igrom slučaju upoznala sam nekoga ko je imao te knjige, onda sam našla prijatelja koji je mogao da ih pokupi iz Londona i donese ih u Beograd. Ja sam ih onda fotokopirala i poslala nazad po istoj osobi. Ovo je anegdota, ali mislim da dobro ilustruje tu stalnu borbu za pristup osnovnoj literaturi, onome iz čega treba da učimo i mislimo arhitekturu. To je s jedne strane obeležilo početak mog promišljanja politike prostora i taj početak je neodvojiv od razumevanja politike pristupa znanju. To je bio jedan od formativnih trenutaka za mene. Drugi formativni momenat vezan je za moje tadašnje interesovanje da razumem zbog čega je u tom trenutku u Beogradu a i u ostatku Srbije bilo toliko „nelegalne“ gradnje, što takođe nije bilo tema akademske arhitekture u tom trenutku. Imala sam sreću da sam se srela sa već pomenutim Ivanom Kucinom, a preko njega se i upoznala sa radom Ane Džokić i Marka Nilana (Marc Neelan), koji su kao STEALTH sarađivali s Milicom Topalović u okviru projekta „Wild City“, koji se bavio baš pitanjem transformacije Beograda tokom 1990-ih. Još uvek se sećam predavanja koje su održali u amfiteatru Arhitektonskog fakulteta u Beogradu koje mi je omogućilo da razumem da ne moram ići da studiram još nešto, da i u okviru arhitekture mogu postavljati i ova pomenuta pitanja. Tako da su to neke dve centralne formativne linije, važne za moje mišljenje – koja pitanja možemo da postavljamo, a koja su akademski sankcionisana pitanja, koja pitanja je u redu postavljati a koja nije, i kom znanju imamo pristup da ta pitanja mislimo. Saradnja sa Anom Džokić i Markom Nilanom, kao i sa Ivanom Kucinom tokom 2000-ih, bila je vrlo bitna da se razvijem i kao edukatorka i kao teoretičarka. Iako su inicijalni susreti s njima bili u akademskom kontekstu, saradnja se realizovala i u paraakademskim kontekstima, između Beograda i Zagreba, u inicijativama kao što je Škola izostavljenih studija (School of Missing Studies), što mi je omogućilo da razumem da akademski kontekst nije jedini niti najbitniji. S vremenom sam upoznala koncept undercommons (podzajedničko) Freda Motena i Stefana Harnija (Stefan Harney), koji razvijaju zajedno sa konceptom study (učenja), i shvatila da je najzdraviji odnos sa neoliberalnim univerzitetom taj u kome krademo od univerziteta, gde je krađa ne samo pristup naučnim člancima kojima nemamo pristup, već izrezivanje prostora za mišljenje i zajedničko učenje mimo agendi komercijalizovanog i utilitarnog znanja za vladajuće klase; razumela sam da je moja formacija bila upravo to, undercommons.

„Memory of the World“, izložba, konferencija, radionice, Galerija Nova, Zagreb, 2015.

Interesantno je da je za mene odlazak iz zemlje na neki način otvorio prostor da dođem do znanja i interpretacija koji će mi omogućiti da razumem kontekst u kojem živimo. Posle diplomiranja, a na osnovu već započetog rada o nadogradnjama u Beogradu, odabrana sam da budem istraživačica na Jan van Eyck-u, u to vreme, PostAcademic Research Institute u Mastrihtu, u Holandiji, gde sam videla da i u svim ostalim neakademskim ili paraakademskim kontekstima koji nisu vezani za najbogatije univerzitete postoji stalno suočavanje s pitanjem pristupa znanju. Ko ima pristup određenim naučnim člancima, ko ima pristup određenim knjigama. I onda se vidi da je ta dinamika kako smo došli do toga da velike kompanije toliko oblikuju život u raznim gradovima, da su vlasnici toliko mnogo stambenog prostora, vrlo slična logici koja postoji i u pristupu (akademskom) znanju, u kome se u periodu od poslednje dve-tri decenije, konsolidovalo nekoliko oligopola koji su vlasnici većine naučnih časopisa i većine naučnih izdavačkih kuća. Njihovi profiti su neverovatno veliki, kao stalni procesi ekstrakcije novca, često iz javno finansiranih naučnih sistema, u kojima su oni što najviše profitiraju od naučnih članaka i kroz sisteme biblioteka zapravo privatne kompanije koje ne finansiraju proizvodnju naučnog znanja. Tako da, u stvari, postoji konceptualna veza između mog bavljenja pitanjem pristupa znanju kroz projekat „Memory of the World“ i istraživačke putanje bavljenja teorijom prostora, kroz pitanje razumevanja privatizacije. Neophodnost razumevanja privatizacije kao procesa koji ima razne manifestacije, iako se najbolje očituje na primeru javnog prostora, ili u odustajanju od ideje da društvo treba da stvori stambeni prostor za sve članove zajednice, nije samo problem koji je vezan za prostor, već je to problem koji je vezan za život danas. „Memory of the World“ je kompleksan projekat koji su pokrenuli Marcell Mars i Tomislav Medak, koji postoji u širem kontekstu različitih eko-sistema drugih projekata, kao što su na primer AAARG.FAIL, monoskop ili ubuweb, kao i library genesis, koji se na engleskom zove „shadow libraries“. U kontekstu Beograda, projekt Branimira Stojanovića Trše, „Učitelj neznalica i njegovi komiteti“, čija je jedna od ključnih intervencija bilo reaktuelizovanje jugoslovenske posleratne humanistike kao korpusa znanja izbrisanog posle raspada Jugoslavije, deo je tog konteksta, u kome sam pristup znanju nije kraj već početak procesa aktiviranja tog znanja za stvaranje novog znanja. Zato je to važno za pitanje stvarno korisnog znanja i prostorne pismenosti. Na koji način imamo pristup tekstovima i materijalima koji nam omogućavaju da razumemo neke procese.

Na to se oslanjaju i kolaborativni procesi na proizvodnji različitih lista literatura, reading lista – Space/Race, Space/Gender, Space/Body, a trenutno radimo i na Space/Labor listi, a sve to od 2017. godine zahvaljujući inicijativi istoričarke arhitekture Ana Marie Leon, koja predaje na Harvardu, a koja inače dolazi iz Ekvadora. Od nje kontinuirano učim kako je bitno insistirati ne samo na drugim izvorima već i na drugim pedagoškim i epistemičkim formama, i da znanje koje dolazi isključivo iz velikih akademskih centara nije jedino validno znanje na osnovu koga možemo da razumemo svet. Iza te inicijative, i raznih drugih lista referenci, nalazi se ideja da je pristup nekom pdf dokumentu samo prvi korak, ali da je takođe bitno doći do konteksta koji omogućava širenje različitih epistemičkih sistema u kojima mi ne samo učimo, već i mislimo. Kako aktivirati znanje koje postoji, a koje je isključeno zbog ideoloških promena društva. Jugoslovenska misao je proizvela mnogo tekstova vezanih za prostor, za eko-sisteme i korišćenje resursa, koji danas mogu biti izuzetno korisni, ali koji su potpuno izbačeni iz zvaničnih kurikuluma i silabusa, jer predstavljaju veliki bauk socijalizma. Nakon raspada Jugoslavije, sve te zasebne teritorije ponovo su počele da sebe vide kao nesposobne da proizvedu znanje za sebe. To je sudbina koja nije samo vezana za prostor bivše Jugoslavije, već i za širi deo Evrope koji je od 1990-ih godina postao poznat kao Istočna Evropa. Tako da je veliki deo projekta „Memory of the World“ i vezan za digitalizaciju jugoslovenske humanistike. Ono što mene i dalje zanima i mislim da na tome treba kontinuirano raditi, jesu različiti načini aktivacije znanja, gde suštinski individualni pristup tim materijalima nije najvažniji, već to kako se oko tih materijala stvara zajednica koja misli i stvara novo znanje, koja se trudi da promeni svet.

Zato je jedna od mojih omiljenih formi rada forma „čitalačke grupe“, a to je način na koji je, na primer, nastao projekat oko Petog parka. Peti park je proizašao iz toga što sam ja 2008, kada sam primljena na Jan van Eyck, misleći da ću tada, a ispašće za stalno, provoditi više vremena van Beograda, poslala imejl prijateljima i poznanicima da se pridruže čitalačkoj grupi posvećenoj gradu. Tako da sam ih pozvala kod sebe, gde smo uz čaj npr. čitali Dejvida Harvija. Tako je nastao kružok u kome smo se mi skupljali, prvo kod mene, a kada sam otišla iz Beograda, putem tada lošeg Skype-a, u tadašnjoj Kontekst galeriji. I onda se kroz to javila ideja da bi trebalo napraviti nešto što bi iskustvo Petog parka ne samo dokumentovalo, već omogućilo da se prepozna da je prostor prostorne borbe prostor proizvodnje znanja. Da u prostornoj borbi ne postoji samo interpretativna artikulacija problema, već da podrazumeva i praktična znanja koja će možda pomoći nekim ljudima koji su u sličnim situacijama u kojima moraju da se bore protiv privatizacije u svojoj neposrednoj životnoj sredini. I to je ključni element tog projekta, ne nužno dokumentovanje, već proces prevođenja. To je meni sve više i više bitno. Ja se bavim edukacijom, predajem na arhitektonskim fakultetima mnogo duže nego što zvanično imam diplomu, jer sam mnogo vremena provela kao demonstratorka na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu i često sam imala veću autonomiju nego što je to zvanično bilo određeno statusom demonstratorke. Mene interesuje ne samo kako intervenišemo u prostoru fakulteta, već koja je to intervencija koja može da se napravi u kontekstu šireg javnog obrazovanja.

5. Način koncipiranja i realizacije građevinskih projekata „Energoprojekta“, u periodu šeste, sedme, pa i osme decenije 20. veka, uspešnih na svetskom nivou, čini se da su takođe imali uticaja na vaš rad.

To je bio moj doktorski rad. Interesovalo me je kako su te ideje solidarnosti i jednakosti među ljudima, koje su bile tako prisutne u jugoslovenskoj svakodnevici, da sam tu atmosferu čak i ja, koja sam krenula u osnovnu školu krajem 80-ih, delimično uhvatila, tako brzo i temeljno nestale. A naročito me zanimalo kako vrlo brzo takvo društvo zasnovano na ravnopravnosti postaje tako ksenofobično, nacionalističko i rasističko. I to je bila jedna od mojih motivacija, da razumem šta se desilo sa tom idejom nesvrstanih, kao i šta je ona praktično značila kada je bila aktuelna. Onda sam shvatila da bi najbolje bilo da to pitanje postavim kroz sočivo „Energoprojekta“, što je otvorilo mnogo širi prostor nego što sam ja u početku očekivala. Jer se, naime, otvorio prostor razumevanja arhitekture kroz političku ekonomiju, i to na svetskom nivou, a ne samo u kontekstu Jugoslavije i društvene dinamike u njoj. Ali to mi je omogućilo da sagledam i taj odnos arhitekture i građevinske industrije, što je u stvari nešto što je uvek slaba tačka. Šta je moguće razumeti kroz projekat, a šta je stvarno moguće ostvariti kroz projekte? Mogla sam da pristupim kontekstu prostora Jugoslavije kao vrste pokušaja formiranja društva zasnovanog na nekim drugačijim postulatima od društava koja nastaju posle raspada zemlje, gde je jednakost i briga za sve članove zajednice bila bitnija, barem nominalno, nego lični interes. To je bilo moguće ne samo zbog dinamika unutrašnjeg jugoslovenskog konteksta, već i zbog toga što je u svetu posle Drugog svetskog rata do 60-ih, početka 70-ih godina, gde se 1972. godina uzima kao jedna od tih ključnih godina, postojao podstrek za reorganizaciju sveta kroz antikolonijalizam i oslobađanje zemalja od kolonijalizma i imperijalizma, ali koji se, zapravo, nikada nije ostvario. Države iz Pokreta nesvrstanih nikada nisu postale politički i ekonomski nezavisne, odnosno taj pokušaj da se svetski ekonomski poredak reorganizuje, da postane ravnopravniji, nikada se nije realizovao. I posle 70-ih godina cela svetska ekonomija se reorganizuje sa ciljem očuvanja postojećih hijerarhija. Kvame Nekruma (Kwame Nekruman), prvi predsednik Gane, već sredinom 1960-ih piše da će problem sveta postati neoimperijalizam, i to je ono što sada živimo.

Meni je bilo veoma važno da kroz taj kontekst sagledam procese proizvodnje prostora i u Jugoslaviji i u svetu. Jer ta dinamika nije bila vezana samo za unutrašnju dinamiku Jugoslavije ili drugih različitih individualnih zemalja. Tako da je to moje bavljenje „Energoprojektom“, koje ponekad deluje kao neki paralelni tok, na nekom konceptualnom nivou takođe vezano za moj pokušaj da kroz prostor mislim kako se može drugačije. A to drugačije za mene znači ravnopravniji svet za sve.

Izložba „Tri tačke oslonca: Zoran Bojović“, Galerija-legat Milice i Rodoljuba Čolakovića,
MSUB, 2012.

6. Imamo potencijal tog socijalističkog nasleđa koje nam možda omogućava da lakše mislimo budućnost. Možemo li neke od tih stvari ponovo da aktiviramo?

Apsolutno. Mislim da je to jako bitno, jer nama često stižu nazad neke od tih ideja kroz dominantne centre proizvodnje znanja. Postoji odlična knjiga Zlate Macure Vuksanović Život na ivici. Ta knjiga je super jer razbija mnogo mitova, koje ona u samom uvodu navodi. Pošto je kao arhitektica dosta radila na projektima za stanovanje za izbeglice i Rome, iz želje da se bavi nekim „boljim periodom“ okrenula se Beogradu između dva svetska rata, i u stvari se suočila sa stvarnom stambenom nejednakošću i stambenim siromaštvom, države koja nije imala nikakav društveni i državni program za stanovanje. I to je opet pitanje pristupa znanju koje nama omogućava da razumemo određene istorijske procese, a koje je potpuno blokirano.

Važno je da se razume da ideja društvenog vlasništva i društvenog stana u Jugoslaviji ne dolazi spolja, kao uvezena ideja kroz komunizam i socijalizam. To su baštine i tendencije koje su postojale i postoje i dalje, ne zato što su ljudi želeli da gledaju na Zapad i da reprodukuju neke ideje, već zato što su razumeli kontekst u kome žive i želeli su da ga promene. Jugoslovenska stambena politika nastaje kao jedan od osnovnih načina da se izgradi pravednije i ravnopravnije društvo. I kao odgovor na užasnu eksploataciju stanovanja koja je postojala pre rata, a koja je takođe vezana za zakonodavni okvir koji se odnosi na privatno vlasništvo u kome nije postojala mogućnost privatnog vlasništva nad stanom, već nad celom zgradom kao jedinicom. To je dovelo do raslojavanja društva i proizvodnje te male grupe velikih rentijera koji kontrolišu veliki deo stambenog prostora u Beogradu. Ti zakoni su takođe prouzrokovali mnogo izgradnje bez dozvola, gde je, kako Vuksanović Macura piše, i najmanja kuća imala šupu za izdavanje, a legalizacija je bila novčana kazna i sedam dana apsa. To je sve vrlo bitno razumeti zato što nam omogućuje da razne procese oblikovanja novog društva tokom i posle Drugog svetskog rata smešta u istorijski kontekst. Ni borba za pravo na stan, niti gradnje bez dozvole kao ventil za sistem, nisu došli niotkuda, već se oslanjaju na postojeće probleme i rešenja. Jedna od stvari koje mene strašno nervira jeste ta da se za društvene stanove kaže – država ih je dala. Nije država dala stanove. Ljudi su svojim radom proizveli društvene stanove, do kojih su dolazili kroz mesto zaposlenja. Kao što je proizvedena većina infrastrukture, većina banja i odmarališta. Ta ideja da je to država dala, kao kolokvijalna interpretacija, veoma je problematična, jer raskida vezu koja je postojala između ljudi koji su svojim radom kreirali društvo u kojem su živeli. Sve dok to ostaje zaglavljeno u toj ideji „država je dala“, mi se stalno vraćamo na to da je država neki benevolentni autoritativni sistem, od čije dobre volje nešto zavisi, odnosno normalizaciju toga da zavisimo od dobre volje države i dobre volje bogatih da nam nešto daju. Stalno razmišljam o tome, u vezi sa svojom akademskom karijerom, zašto se u većini projekata i tema kojima se bavim uvek vraćam na nekadašnju Jugoslaviju, ili na taj „naš“ prostor. Mislim da to ima veze s mišljenjem kroz tu formativnu situiranost i fenomene. Jugoslavija je imala neverovatnu kompleksnost i neverovatan kapacitet da proizvede znanje i forme društvene organizacije, forme udruživanja ljudi koje su bile, u nedostatku bolje reči, inovativne. I to je samo obrisano kao nešto što je znanje nižeg reda, niže važnosti i vrednosti. Mislim da je zato važno kritički se vratiti na to znanje i na to nasleđe. Ne sa ružičastim naočarima ili, s druge strane, negativno orijentisanim, već ga kritički razumeti, da postoje principi, ne gotove forme koje možemo da preuzmemo i implementiramo, ali da postoji pristup i da postoje logike od kojih možemo da učimo. Kako kritički aktuelizovati to znanje? Kako ga razumeti u kontekstu ratova 90-ih, ali i kako ga kritički aktuelizovati? Mislim da je to jedna od ključnih stvari, jer je to znanje vezano za kontekst u kome živimo. A kontekst u kome živimo ne možemo promeniti ukoliko se isključivo oslanjamo na uvezeno znanje.