Zoran Pantelić

KUDA.ORG – PRIVREMENE AUTONOMNE ZONE  

Mi smo sada de facto periferijalna kultura. Kontekst praksi koje je jugoslovenska neoavangarda druge polovine 20. veka iznedrila fundamentalno se izmenio. Sada se nalazimo u jednom sasvim novom društvenom ambijentu i naše prakse moraju imati drugačiju vrstu oštrice da bi bile bolje prepoznate i percipirane u savremenom dobu.

A sve ovo što je urađeno kroz elemente veštačke inteligencije koji su prisutni u našim uređajima, samo još brže i jače ukazuje na potrebu da jezik umetnosti mora da se menja. Jer umetnik nikada nije u komfornoj zoni. Imanentno njihovom opredeljenju, umetnici moraju da iskorače iz konvencija i reprodukcije.

Zato ostaje otvoreno pitanje u kakvom će se agregatnom stanju i procesima obznaniti socijalna skulptura.

Zoran Pantelić (1966), umetnik, kustos, programski urednik, organizator, producent, menadžer, muzičar… Član umetničke Asocijacije „Apsolutno“ (1995–2005), osnivač i rukovodilac Centra za nove medije_ kuda.org iz Novog Sada (od 2001).

Na mapi savremene umetničke produkcije i aktivizma u Srbiji i regionu kuda.org zauzima, sasvim izvesno, veoma važno i veliko mesto. Pozicionirano na raskršću aktivizma, politike, teorije, edukacije i novih formi umetničke prakse, delovanje kuda.org uključuje, između ostalog, višegodišnje istraživačke projekte mapiranja umetničke scene („Trajni čas umetnosti“, „Umetnička organizacija“), eksperimentalna polja edukacije, izdavačke projekte iz oblasti teorije umetnosti i društva, muzičke projekte i događaje… kuda.org već dvadeset godina okuplja veliki broj umetnika, mislilaca i aktivista i kreira prostor (fizički i mentalni) novog načina promišljanja umetnosti i sveta. Tako je njihova uloga veoma važna i kada je reč o mišljenju uticaja novih tehnologija na umetničku produkciju. Ove godine se obeležava i dvadeset godina od organizacije izložbe „World-Information.Org“, kao referentne tačke mnogih novomedijskih umetnika. kuda.org je ključno mesto oko kojeg je formirana i novomedijska scena u Srbiji, kojoj pripada i umetnik Vladan Joler, istoričar umetnosti i teoretičar medija Kristijan Lukić, te u novijem periodu Darija Medić i Uroš Krčadinac.

Iako formirano u svetu savremene vizuelne umetnosti, delovanje Zorana Pantelića, i u okviru „asocijacije Apsolutno“, ali i organizacije kuda.org pokriva široko polje interdisciplinarnih istraživanja i kritičkog promišljanja savremene umetničke prakse u odnosu na aktuelne društvene teme i fenomene vremena.

Pantelić je osoba velike pokretačke energije, inteligencije i zamaha. Optimističan, brz, pronicljiv i zavodljivo ubedljiv.

A.T.: Prošlo je dvadeset godina od našeg poslednjeg susreta, a to je bilo za vreme organizacije izložbe World-Information.Org, koja na neki način postavlja i okvire, ili startne pozicije ovog broja.

Z.P.: Jedan od ključnih motiva za organizaciju ove izložbe bila je, zapravo, medijska inicijativa Public Netbase iz Beča, platforma samoorganizovanih umetnika koji su prepoznali provokaciju tehnološkog razvoja i koji 90-ih godina među prvima uvode kritičko promišljanje tehnologije. To je kasnije dodatno razrađeno u okviru pomenute izložbe, koja je proputovala svet. No, nama je to bila jedna sasvim nova paradigmatična platforma za učenje. Jer za sve nas su nove tehnologije u tom trenutku bile apsolutni novum, koji su tada manje-više svi oduševljeno prihvatali u superlativu. U tom periodu je artikulisan i pojam tehno-utopizma, jer je većina verovala da je nova tehnološka era stvorila alat kojim se stvara novi bolji svet. No istovremeno se pojavila, uključujući i Public Netbase, i grupa organizacija i istraživača u Evropi koji su pokrenuli kritički diskurs i zloslutno ukazivali na problem kontrole i manupulacije, koji se sada ukazuje, posebno u prvoj deceniji ovog milenijuma, kao, nažalost, najsurovije istinit, što veoma dobro artikuliše i pokazuje rad Vladana Jolera. Danas očito živimo u znatno drugačijoj paradigmi.

Primerak novinskog „kataloga” izložbe i konferencije „World-Information.org”,
produkcija Public Netbase Beč 2001, koprodukcija sa kuda.org, Novi Sad i Beograd, 2003. Izvor: kuda.org

A.T.: kuda.org zvanično postoji od 2001. godine. No to je rezultat jednog kompleksnijeg razvoja. 

Z.P.: Ideja za osnivanje kuda.org proistekla je iz prakse umetničke grupe „Apsolutno“, tako da je nama formalno datum osnivanja 1996. Kao nasleđe registrovanog akronima i delovanja – „Kulturno-umetničkog društva Apsolutno“, kuda.org je od početka imao jedno novo značenje.  Kuda – što je eliminisalo bilo kakvo zaključivanje u kontekstu estetske, umetničke ili političke atribucije. Tako da, iako vodi poreklo od 1996, kuda.org je formalno osnovana 2001. Tada smo mi i ušli u ovaj prostor na Detelinari (naselje na severozapadu Novog Sada), koji je počeo da funkcioniše kao svojevrsni hub, odnosno mesto gde se određeni fenomeni obrađuju, koncepti i ideje stvaraju, razvijaju i implementiraju.

Zapravo, od samog osnivanja spontano smo uspostavili procese kroz koje učimo i menjamo i sebe i okolinu. U stvari, pokušavamo da razumemo sami sebe kroz razne provokacije ili stejtmente. Na polju autonomije umetnosti pokušavamo da iniciramo određeni koncept. A kad se te ideje pretoče u primenu kroz različite društvene relacije, i aproprijaciju kroz muzeje ili druge institucije, tu je naš „posao“ završen, i mi idemo dalje.

Međutim, kad se uzme u obzir ambijent iz koga operišemo i gde se kao društvo nalazimo, komplikovano je pratiti korak tehnološkog razvoja. Jer se u kontekstu tehnološkog razvoja nalazimo u kompleksnom algoritmu. I biti oslonjen isključivo na jednu vrstu alata možda je i zabluda, što automatski postaje i opasno. I zato u našoj strategiji rada postoji nekoliko uporednih procesa, setovi određenih aktivnosti koji su naizgled vrlo udaljeni jedni od drugih, ali koji zapravo proizlaze jedan iz drugog. Taj širi registar aktivnosti ujedno utiče na dinamiku, fokuse, na ritam rada i koncentracije, pa nam takva konstelacija u isto vreme pomaže da održimo vitalnost.

A.T.: Zato svakako možemo reći da je čitava jedna značajna novomedijska scena u Novom Sadu, ali i šire, nastala oko kuda.org, koji je bio inicijator cele te stvari. Tu su stasali i Kristijan Lukić, Vladan Joler, danas su tu i Darija Medić i mnogi drugi.

Z.P.: To se dogodilo spletom okolnosti. Jer mi smo, kao „Apsolutno“, od 1996. do 2000. dosta putovali (Steirische Herbst, Kwangju Biennale, V2_LfUM, Isea, Next 5 minits, Transmediale, Ostranenie, itd.), u vreme rađanja novomedijskog fenomena, tačnije razvoja tog univerzalnog alata koji je povezan kroz kompjutersku tehnologiju, pa i u polju umetnosti. I to je zbilja bio jedinstven momenat, kada se osvrnemo na skorašnju istoriju, da jedna vrsta alata postane zajednički imenitelj za različite discipline i vrste poslova. Tu je suštinski implementiran koncept interdisciplinarnosti. A to odmah referiše i na zajednički rad, nešto što je moglo da se proširi, poveže i prelije iz jednog sadržaja u drugi, sve kroz isti instrument. Bio je to jedinstven period koji je stvarao put za mnoge umetnike. Tako se desilo da su se inženjeri, umetnici, teoretičari našli kao korisnici istog alata. Kroz njega su pokrenute debatne pozicije, razmena mišljenja, sadržaja, koja je nama omogućila potpuno drugačiju percepciju sveta.

Kao „Apsolutno“ smo krenuli u taj proces kao učesnici kroz mejling liste Syndicate, net.time, itd., koje su okupljale širok krug umetnika, teoretičara, kritičara, inženjera, akademika… Za razliku od umetničkih škola koje smo završili kod nas, gde su se negovale tradicionalne discipline, dijalog i dinamika komunikacije preko ovih lista, gde je sve prštalo od uzbuđenja, za nas je to bilo poput nekog lucidnog postdoktorskog univerzitetskog programa, sa sadržajima koji su predstavljali novost i izazov.

Kad smo ustanovili kuda.org, smatrali smo krajnje logičnim i organskim da što više tih ljudi dovedemo ovamo. Jer, želeli smo da to ima i svoju implikaciju na lokalnu sredinu u kojoj radimo. Zvali smo sve ljude s kojima smo razmenjivali iskustva na raznim drugim mestima i pozvali ih da to zajednički analiziramo, imenujemo, propitamo, sumnjamo i rešavamo. Period od 2000. do 2006. u tom smislu je bio veoma intenzivan. Tu je prošlo na desetine, odnosno na stotine ljudi, gde su se razne teme preklopile, od muzičke produkcije do filozofskih i političkih stejtmenta, raznih kuratorskih praksi i rasprava (Cold cut, Geert Lovink, Konrad Becker, Kate Rich, McKenzie Work, Felix Stadler, Inke Arns, Marcelo Exposito, Critical Art Ensemble, Tanja Goručeva i mnogi drugi). Iz toga su stvarani prvi, zatim drugi krugovi saradnika, ljudi koji su inklinirali prema nama, što je nama superdrago.

S jedne strane, meni je veoma drago da su prakse, interesovanja i fenomeni začeti u kuda.org, jednom malom jezgru, nekom prirodnom genezom i sazrevanjem sad transferirani različitim formama i preoblikovani u različite uticaje. Npr. Joler predaje na Akademiji umetnosti Novi Sad, i to artikuliše nove sfere i nivoe. Nešto kasnije se pojavljuje Darija Medić. Umetnici koji su nastajali u istom fenomenološkom polju, i što mislim da je super. Jer mi sad dobijamo dragocen feedback od njih.

A.T.: I Kristijan Lukić je tako prešao u Muzej savremene umetnosti Vojvodine; postoje i danas neki odjeci svega toga, no utisak je da se poslednjih tridesetak godina krećemo u istom krugu ideja.

Z.P.: Politička klima je u našem kontekstu nepromenjena. Mi smo zarobljeni u konceptu „zaključanog“ društva. Ali u takvim okolnostima infrastruktura kulture nije samo zamrznuta već je nažalost dodatno atrofirala. Umetnička kritika i društvena valorizacija predstavljaju vitalnu komponentu u konstelaciji kulturne infrastrukture neke zajednice. U tzv. sistemu umetnosti postoje klasteri koji, nezavisno od umetničke prakse, doprinose, potom kroz cirkulaciju dodatno razvijaju i nadograđuju ideje, što kroz društvenu sferu stvara neophodan feedback, da bi se onda ponovo ušlo u ciklični proces proizvodnje. To kod nas ne postoji.

Takve okolnosti su uslovile da uporedo sa svojom produkcijom radimo i na razvoju diskursa, valorizacije i kritike u kontekstu tehnološkog razvoja i umetnosti. U hodu smo i sami učili, i nastavljamo da učimo. Shvatili smo da sami moramo da razvijemo transmisiju kritičkih uvida i vrednosti prema javnosti i medijima. Jer videli smo da ne postoje znanje ili zainteresovanost za dalju distribuciju. Rad na tako ustanovljenom širem frontu aktivnosti omogućava širi uvid, ali i usporava našu autorsku produkciju. Razvoj diskursa i valorizacija prakse koja se odvija u savremenom trenutku zahteva inovativnost i u jeziku, drugačiju vrstu leksike. Mi se bavimo novim kategorijama. To ne nastaje i ne ostaje u vidu eksplozije, neke vrste trenutnog raspoloženja, već je nužno osvestiti, raščlaniti, implementirati u kontekstu šire društvene paradigme, teorija, pozicija u političkom kontekstu. Ovaj kompleksan proces se razvija u suživotu i u intenzivnoj saradnji s partnerskim organizacijama s kojima komuniciramo, i to nas obogaćuje, osvešćuje i upozorava.

Treba uvažiti i činjenicu za ove otežavajuće okolnosti, u kontekstu jezivih devedesetih godina, koje su utemeljile ovaj depresivni revizionistički društveni okvir, da su kvalitetni i interesantni ljudi konstantno u dvehiljaditim odlazili iz zemlje. Možda upravo ta supstanca nedostaje u premošćavanju i povezivanjima sa poetikama, problematikama i fenomenima savremene svetske kulture u odnosu na našu praksu.

A.T.: kuda.org je, naravno, poznat po delovanju na polju aktivizma, no rekla bih da uporedo delujete i na polju lokalnih politika, ali sa druge strane identifikujete polje borbe na najširem, globalnom planu.

Z.P.: Polje aktivizma je usko povezno s karakterom umetnosti, relacija ta dva polja je takva da se prizivaju i prožimaju, međusobno inspirišu i iniciraju. Šira slika takvih relacija stvara se na osnovu niza različitih primera u svetskim razmerama. To nam pak omogućava da steknemo uvide šta se dešava na drugim meridijanima i kako se neko drugi sučava s problemima i pronalazi moguća rešenja. I onda, delom uz komparativne analize i nužne adaptacije, to se primenjuje i na lokalu. A ovde na lokalu se to pokreće i testira sa određenim zajednicama. To je uvek podložno velikim rizicima, u skladu s nepredviljivošću umetničkog procesa. Jer tok aktivističkih procesa nosi u sebi naglašenu notu osetljivosti u povezivanju različitih interesa, statusa, prošlosti, očekivanja, te su procesi usaglašavanja i odlučivanja delikatan oblik u propitivanju strukture, načina i ideologije delovanja. Jer iskustva iz sveta se ne mogu samo puko reprodukovati kroz recepturu. Da bi se izgradila autentična bottom-up struktura potrebno je i strpljenje i rad sa ljudima.

Ali to je model kakav od samog početka praktikujemo – i kada smo radili analizu distribucije javnog novca u sektoru kulture, i transformacije javnog u privatno vlasništvo, i uticaja Srpske pravoslavne crkve na području Novog Sada, kada smo osnivali nezavisne prostore u gradu (uključujući i „Crnu kuću“), pokretali inicijative za demilitarizaciju i regeneraciju vojnih objekata u korist građana itd. Mi smo uvek prožeti nekom vrstom povezivanja, saradničkih mreža, grupacija ili mikrozajednica.

Međutim, ono što je meni jako zanimljivo jeste da smo se sarađujući s pripadnicima anarhističkih, izrazito levo orijentisanih struja suočavali s njihovim prezirom prema umetnosti(!). Vrlo interesantno – da ljudi u polju koje priziva direktnu društvenu akciju, težnju za promenom, propitivanje slobode, koje je zasnovano na aktivizmu, ateizmu i otvorenim vidicima, istovremeno generišu i prezir prema umetnosti?! Oni se očito drže onog klasnog klišea iz 19. veka koji umetnost vidi kao oblik elitizma bogate buržoaske prakse. A vreme u kome sada živimo neminovno traži nove uvide i tumačenja. U različitim okolnostima mi smo mnogo energije i vremena potrošili u turbulentnim okršajima na lokalu, pokušavajući da razvijemo metode ili prakse koje smo priželjkivali, zbog osnovnog pitanja šta je uloga umetnosti u društvu. I na koji način se doživljava i/ili razgraničava društvena akcija, nasuprot umetničkoj. Uporno i strpljivo ukazujemo na to da samo u zajedničkom zagrljaju to može imati uspeha u promeni društvenih odnosa. Dokle god se umetnost drži na nišanu, „aktivizam“ ostaje samo puka reprodukcija zvučnih društvenih parola.

Život je isprepleten čitavim nizom primera koji oslikavaju nesklad u tumačenju ideja. Ne vredi više pobuna bombom ispred parlamenta, jer je davno okončana era anarhističkih atentata s početka 20. veka. Kao što je Pazolini istakao zbunjenost intelektualaca koji pomno prate vozne redove, ali iz prošlih vremena, pa zbunjeno komentarišu nelogičnost njihovog nepojavljivanja! To je problem nesagledavanja konteksta. Zato smo nedavno objavili knjigu Dejana Sretenovića „Crveni horizont, avangarda i revolucija u Jugoslaviji 1919–1932“, u kojoj se sjajno pravi analogija sa istorijskim osvrtom na kolaborativne prakse koje prizivaju nužni zagrljaj u budućnosti.

Sa druge strane, uporedo verujući da kroz zajednički rad menjamo jedni druge, suočili smo se s drugim fenomenom. Suočili smo se sa činjenicom da smo duboko u periferiji. Mi smo sada de facto periferijalna kultura. Vreme afirmativnih pojava druge polovine 20. veka, u okviru blokovske politike, sada je iščezlo. Čak su iščezli i njihovi tragovi. To je i doslovno prošli milenijum. Sve te prakse koje je jugoslovenska neoavangarda iznedrila, intermedijska umetnost, progresivne stvari – taj kontekst se fundamentalno izmenio. Sada se nalazimo u jednom sasvim novom društvenom ambijentu i naše prakse moraju imati drugačiju vrstu oštrice da bi bile bolje prepoznate i percipirane u savremenom dobu.

Izložba i simpozijum „ID – Ideologija dizajna’, u produkciji kuda.org 2009. MSUV Novi Sad

A.T.: Koja su to danas ključna mesta – čvorišta, institucije, mesta – odgovorna za kvalitet nove umetničke prakse?

Z.P.: Pa u suštini sve je ključno! To i jeste problem. Kao da smo se zatekli u nekoj čekaonici, a život ide dalje. Kada govorim o provincijalizaciji kulture mislim na pad na celokupnom društvenom nivou. Već ranije pomenuta atrofirana infrastruktura. Sučeljavajući se s tim, mi smo u različitim procesima pokušavali da utičemo na to. Npr., u toku razvoja diskursa novomedijske kulture inicirali smo „transfer“ medijskog teoretičara Kristijana (Lukića) iz kuda.org u Muzej savremene umetnosti Vojvodine (MSUV), sa idejom da se ukaže na potencijal spajanja i umrežavanja (samo)organizovanih organizacija (civilnog društva) s javnim institucijama kulture. Okolnosti su bile surovije od naših nastojanja, ambijent u kom stvaramo usmeravao nas je na nova rešenja. Poslednje tri godine razvijamo i extra curriculum program sa srednjom dizajnerskom školom „Bogdan Šuput“ u Novom Sadu. Oni su tu blizu, u našem kraju, pa smo se usmerili na mlade ljude od 15-16 godina, kao ulog u nove generacije. Suočili smo se sa činjenicom da kao mala infrastruktura ne možemo uticati u širem registru, te gradimo jednu po jednu stvar. Nemamo garanciju uspeha u tom procesu, ali shvatamo da je to putanja koju dugoročno želimo da negujemo. Da kroz ovaj oblik aktivnosti afirmišemo postulate odgovornog, kritičkog i progresivnog u angažmanu kod mladih ljudi.  I ako iz svake generacije izađe bar jedan đak koga taj program inspiriše i usmerava, možemo da kažemo da smo nešto uradili.

Jer bilo koji oblik rada sa školom implicira nužnu transformaciju nastavnog plana. Program rada naših škola predstavlja nasleđe 19-vekovnog formata, ex catedra itd. A mi najpre izmeštamo časove u naš prostor, u neki drugi ambijent. Uspostavili smo program „Tehnologije umetničkog stvaralaštva“, u kome dovodimo gostujuće umetnike na kratkoročan umetnički boravak. Kroz tu vrstu projektnog radioničarskog rada, jedan deo uključuje mentorski rad sa đacima i profesorima. Konkretno, s „Minipogonom“ (Beograd) smo radili na temi reciklaže. Jer to je škola za dizajn, te smo tu temu otvorili pitanjima o resursima, otpadu, održivosti, reciklaži. Rezultat su stolice i klupa od ponovo upotrebljene plastike i plastičnih čepova koje su đaci izlili na radionicama. Nedavno nam je u gostima bio reditelj Roberto Santaguida iz Montreala, koji je radio kratke klipove sa đacima. Želeo je da izmesti učenike iz puke uloge korisnika novih tehnologija i da ih osvesti da je to alat za njihovu kreativnost. Mesec dana rada rezultiralo je serijom kratkih video radova.

Kada uporedimo ove generacije s generacijom prošlog milenijuma koja je učena polazeći od toga da su naši „hard-diskovi“ (mozgovi) prazni i da ih kroz život „punimo“ stečenim znanjem koje je postupno raslo kroz određene edukativne postupke i autoritete i sklapanjem u nove konfiguracije životnog iskustva,  suštinsku razliku, odnosno nerazumevanje koje uočavam sada s mlađom generacijom je to što su oni rođeni već okruženi digitalnim menijima, katalozima i atlasima oko sebe. Tako okruženi, oni moraju da stvore ključ selekcije i izbor iz tog mnoštva kojim su okruženi. To je dijametralno suprotan proces. Jer mi smo doslovno tragali, čupali i slagali, a oni moraju da razgrađuju, selektuju i redukuju. Dosta nezgodna stvar, jer većina stvari koja nas okružuje je smeće. Za nekoga bez iskustva sadržaj na internetu je ravnomerno (i)relevantan. Potrebno je vreme da se iščita sve to. I zato je ekonomija pažnje tako ekstremno skraćena. Zato je nama iz prošlog milenijuma čudno kako najmlađe generacije mogu deset stvari da prate u minuti i munjevito donose odluku – njihovi senzori i receptori za selekciju su drugačije konfigurisani u odnosu na naše.

Zato se u ovom programu krećemo strpljivo kratkim koracima. Tako menjamo društveni pejzaž. Istovremeno stalno preispitujemo i sopstvenu ulogu.

Na primer, nedavno je objavljena knjiga „The Art of Direct Action: Social Sculpture and Beyond“, posvećena Jozefu Bojsu u izdanju Sternberg Pressa. U ovom izdanju zasnovanom na analizi i kategorizaciji koncepta socijalne skulpture, jedan od urednika, Filip Klajnmihel (Philipp Kleinmichel), prepoznao nas je kao svojevrstan oblik socijalne skulpture. I to smatram dobro uočenom stvari i komplimentom. Ono što mi suštinski ovde radimo jeste negovanje i ohrabrivanje ljudi da započnu nove procese, što je imanentna uloga umetnosti. Umetnost je sama po sebi samostalni korektiv. Umetnost je ta koja menja status quo. I ona sama se stalno menja. U biti, kroz rad ovog prostora svako ko uđe ovde treba da bude ohrabren da promeni svoj postupak od juče. Nebitno je da li je to u oblasti političke akcije, umetnosti ili nečeg drugog. To ne mora neizostavno da bude art. Umetnost je samo još jedna oplemenjujuća stvar, dodatni bonus. I to što mi delujemo iz polja umetnosti, pozvaću se na Ela Lisickog, to je uloga agenta promene u društvu i umetnosti. Osećamo se odgovorni kao umetnici da taj proces sprovodimo. 

Zato mislim da je opis socijalne strukture vrlo primeren. Tako je bolje objasniti šta je uloga jedne ovakve organizacije. Jer to su otvoreni relacioni odnosi ljudi. I onda se kroz dogovor ili određeni konsenzus neka ideja materijalizuje ili pak menja kroz neki nov proces, preoblikuje i menja svoju putanju u komunikaciji sa drugim akterima.

A.T.: To  je i jedan od motiva i ciljeva vašeg projekta „Umetnička organizacija“?

Z.P.: Od samog početka postavljamo pitanje: Koji su naši okviri? Šta su krajnji dometi onog što mi radimo, kako smo se mi našli u ovome? I zato se i bavimo fenomenologijom umetničke organizacije na različite načine. Jedna afrička poslovica sjajno ilustruje taj odnos: „Ako želiš da ideš brzo, idi sam. Ako želiš da stigneš daleko, idi u grupi.“ Koji su to pravci u našem slučaju? Šta mi radimo? U tom korpusu pitanja se i bavimo umetničkom organizacijom, jer je anticipiramo u zagrljaju s političkom akcijom, da ona ima tu proto mesto političke transformacije. Da ne budeš u konstantnoj reprodukciji nekog mitološkog obrasca iz prošlosti. Umetnost je ta koja te svaki dan budi.

A.T.: Svako odmah primeti kvalitet energije i s kojom komuniciraš, sarađuješ, postavljaš projekte. Kako održavaš taj nivo energije?

Z.P.: Ti problemi su stvarno globalni. Nigde nema idealnih uslova. Možeš samo da odlučiš kako ćeš da radiš, s kojim ljudima ćeš da sarađuješ i da stvaraš autonomne zone. Kao socijalna skulptura. Možemo primeniti i sličnu konstrukciju Hakima Beja (Bey) – „Temporary Autonomous Zone“.  Ovo bi se moglo nazvati jednom privremenom autonomnom zonom. Ideja nove budućnosti bila bi da napravimo klastere sa puno, puno, puno autonomnih zona, da uspostavljamo komunikaciju i negujemo jedni druge kroz povezivanje i produkciju. Ono što je fascinantno – iz našeg iskustva, ljudi koji se pozivaju isključivo na principe direktne akcije u glavi i dalje imaju centralnu ideju kako „neki proces“ mora da se izvede, zahtevajući od saradnika da ga primene samo kako su oni zamislili akciju. Takve situacije generišu problem. Jer se insistira na autoritetu kako se akcija sprovodi, a istovremeno govorimo o dehijerarhijskom, drugačijem viđenju stvari. Mnogi ljudi nisu to osvestili. Suštinski su manekeni određenih ideja. Voleli bi da budu viđeni kao reprezentanti, ali su često samo konzumenti obrazaca. To upravo potvrđuje periferijalnost u kojoj smo zatočeni. No, zato autonomne zone treba i mogu da testiraju, remodeluju, lutaju i pronalaze rešenja za drugačije odluke.

Izložba i istraživački program „Trajni čas umetnosti” u produkciji kuda.org, MSUV, 2005.
Izložba posvećena istraživanju neoavangarde u Novom Sadu.

A.T.: Na čemu trenutno radite?

Z.P.: Trenutno nam je u fokusu improvizacija. Što analogno možemo pratiti sa okolnostima u kojima smo, ophrvani prekarnim neoliberalizmom, svi bez vremena i gde se moramo projektno povezati da bismo se videli. Danas ne postoji prazno vreme, ne postoji vreme za igru. Posebno za igru i vreme bez ekrana. Sve je usmereno na superiornu učinkovitost, na ekspeditivnu izvršnost, rezultate. Sve mora da bude odmah produktivno isplativo. Kroz projektni rad, mi se preko načina aplikaciranja susrećemo s paradoksima. Primer za to su projekti zasnovani na inovativnosti, gde moraš navesti rezultate koji će biti realizovani nakon dve ili tri godine. Apsurdno je da se traže egzaktni rezultati, uz istovremeno prizivanje inovativnih i eksperimentalnih metoda rada. Tu onda nema više prostora za inovaciju. I to nas dodatno uvodi u neku rezigniranu situaciju. Jer uočavamo da inovacije i nove ideje u takvim okvirima ne postoje. Vrtimo se u kovitlacu raznih reprodukcija i aproprijacija. Upravo je neoliberalna ekonomija prisvojila celokupne korpuse iz oblasti stvaralaštva sa surovim izmeštanjem u polje ekploatacije i produktivnosti. Otuda su kreativnost, inovativnost i rizik u polju biznisa ispisani zlatnom bojom. Upravo nas je taj inžinjersko-tehnološki presing u poslednjih dvadeset godina prisilio na metode kratkoročnih brzih rezultata koji neminovno prave suspenziju u promišljanju. Nema više ni duhovitosti. Život je postao dosadan. Sve je strogo profilisano.

Zato sada ovaj naš prostor i vreme istraživanja posvećujemo velikim delom improvizaciji. Omogućavamo sebi vreme za igru, bez opterećenja povodom rezultata, jer će nam upravo proces igre pomoći da dođemo do neke nove ideje. Započeti proces nas je kroz samu asocijaciju pojma neminovno privukao više zvučnim improvizacijama i svemu što se razvija u i oko zvuka. A upravo kroz zvučnu improvizaciju aludiramo na ključni model za politički, kulturni i etički dijalog i delovanje – za zamišljanje i stvaranje alternativnih načina spoznaje i postojanja u svetu.

Kao odgovor na to pokrenuli smo „Festival-u-opoziciji“, kao neku vrsta programskog okupljanja ljudi, umetnika, mislilaca, teoretičara koji improvizaciju čine uzbudljivom, nepredvidivom, sveprisutnom i nužnim poduhvatom i procesom. Ali nasuprot opštoj komercijalizaciji kulturnih događaja, nije nam bitna publika. Ne u smislu da publiku negiramo, već nećemo da podlegnemo pritisku ocenjivanja  događaja parametrima kvantifikacije. Hoćemo da okupimo ljude na par dana, da dobro jedu i piju, da dobro misle, da se šale, da budu rasterećeni, da budu inovativni. Kad dođemo do rešenja, doći će i publika. Jer sve te ideje i jesu namenjene i usmerene ka daljem lancu komunikacije. Ali da garantujemo događaj koji će odmah sa sigurnošću okupiti XY000 ljudi, onda je fokus na nečemu drugom. Šta je sve potencijalno publici interesantno da bi prisustvovala događaju. Ali, ako si pogodio taj cilj, onda si promašio sve ostalo. A mi se bavimo svim ostalim, u toj drugosti je mnogo više izazova.

A.T.: Čini se da nove tehnologije samo još više pojačavaju snagu postojećih čaura i samoreferentnih mehurova.

Z.P.: Poslednjih dvadeset godina smo suočeni s drastičnim promenama uslova rada u umetnosti i kulturnoj produkciji generalno. U širem spektru očita je suspenzija ulaganja u humanistiku i edukaciju na svim nivoima. Suštinski, prisutna je ta diskrepanca jer imamo dijametralno suprotstavljene procese – stalni boost, ulaganje i ubrzani razvoj visokosofisticirane tehnologije, a sa druge strane dijametralno suprotnu suspenziju vremena, ljudi i ulaganja u oblasti društvenih nauka i kulture. Polje društvenih istraživanja i umetnosti je u permanentnoj disproporciji i u stalnom defanzivnom obrascu iz kog nije moguće da se osveste svi aspekti primene savremenih tehnologija. Očito ćemo sve obraditi u post festum modu kada se suočimo s fenomenima posledica. I ta diskrepanca je bitan činilac nestabilnosti. To nas iznova upućuje na čuveni primer čuvara Aušvica, kada naučnici svoju profesionalnost podređuju korporaciji ili vojnoj industriji, a da zapravo izostaje širi kontekst (i (ne)zainteresovanost) u koju svrhu će njihov rad biti upotrebljen. Sličan problem je i sa „profesionalnim aktivistima“”. Mislim da je važno da svi ljudi uključeni u takve procese imaju angažman osvešćen kritičkim promišljanjem. Jer šta znači superiorna dominacija brzine? I da li brzina bezuslovno upućuje na progres? A istovremeno, kroz tehnološki uspostavljenu infrastrukturu primorani smo na brzinu. Jer smo ovisnici tehnologije. Uslovljenost učešća u takvoj preraspodeli priziva promene.

A.T.: Koliko vas ima u organizaciji?

Z.P.: Trenutno nas je četvoro ovde, fizički, koji se svaki dan okupljamo. Ali postoji krug ljudi koji čine uredničko-konceptualno i savetodavno jezgro sa nama, što čini znatno veći broj. Tu su i Ana Vilenica, Andrej Mirčev, Dubravka Sekulić, Darija Medić, itd. 

Tako smo doživljavali kuda.org od samog početka. Da to nije samo fizičko mesto, već da ima i širu propulzivnost sa idejama i inicijativama izvan ovog prostora.

kuda.org, enterijer – multifunkcionalni prostor

A.T.: S kojim partnerima radite? 

Z.P.: To su ljudi i organizacije sa kojima se generacijski razvijamo, sazrevamo i starimo. Mi smo u nekoliko ciklusa EU podrške radili projekte u trajanju od po 3-4 godine, i to gotovo bez prestanka s Multimedijalnim institutom/ mama iz Zagreba,  Kontrapunktom iz Skoplja, iako nam je u poslednja tri ciklusa blizak i klub Booksa, to jest Kulturtreger iz Zagreba. Potom sa Maskom iz Ljubljane. Sa Berliner Gazette iz Berlina. Sa Ljudmilom (Ljubljana) smo se malo udaljili, jer su oni zadržali aktivnosti u programerskim servisima, a mi pojačali dobrim delom u društvenom polju. To su nam i prirodni i generacijski saveznici. A to sve i dalje zadržava crossroad koji objedinjuje – teoriju, praksu i tehnologiju.

A.T.: Deprofesionalizacija, koja prati sve oblike društvenog života, posebno plodno polje našla je, čini se, u neodredljivosti savremene umetnosti.

Z.P.: To je usko povezano sa obrazovanjem. Savremena umetnost se zasniva na vizuelnim artefaktima i umetnik danas mora da ima svest o odgovornosti i jako izražen senzibilirani osećaj za oblik izražavanja. Jer živimo u ekstremno zagađenom vizuelnom sistemu poruka (javnog prostora). U ovih trideset godine naše nesrećne istorije i transformacije iz socijalizma u kapitalizam, došli smo do jedne tužne priče gde se trivijalne političke partije bave banalnom aproprijacijom nekih umetničkih performansa u tzv. politički performans. I mi ne možemo biti ljuti na njih. Makar su uvažili da je to jedan vid komunikacije. Ali pristup, izvedba svega što se pojavljuje, to je prosto horor. Proces aproprijacije iz sveta umetnosti u svakodnevicu je mnogo brži, a to će biti sve brže jer se kod nas smanjuju budžeti za umetnost. Taj transfer će biti sve više u korist ove druge sfere, i dolazimo do bolne banalizacije – već sada živimo novu realnost grubo izvrnutu iz koncepata ironije i sarkazma umetničke kritike. Uz podsećanje na nedavni odlazak veoma značajne književnice, Dubravka Ugrešić je povodom deprofesionalizacije ukazala na post-truth, pojam primenjen u gotovo svim sferama društva, kada sama upotreba nema više nikakve veze sa suštinom izvornog pojma.

I tako stižemo do ključne tačke, veštačke inteligencije, koju ljudi generalno nekritički komentarišu zapadajući u problem, u smislu – ne treba nam više nikakva veština niti znanje – pritisneš ovo ili ono na tastaturi i zalepiš, primeniš i ćao. No to je sve olaka zamena teza. To je, istina, nov kompleksan alat koji nam pomaže i uvek će biti brži od čoveka, jer je tako konstruisan da akumulira nasleđe od ne znam koliko vekova u procesorima bržim od našeg mozga. Ali ono gde je suštinska razlika i prednost čoveka je sumnja. Tokovi i procesi mišljenja i produkcije se mogu menjati, iz ko zna kog razloga. Možda samo zbog promene temperature ili zato što smo osetili miris kafe. Putanje nam nisu utvrđene, već su podložne raznim uticajima koji omogućavaju da se rešenja menjaju. Mašina „hladno“ pravolinijski realizuje zadatak. Mislim da je ludo insistirati na kompeticiji „Čovek vs Mašina“. Uzbudljiv je period pred nama i pitanje kako će se tehnološko polje razvijati dalje. Sve ovo što je urađeno kroz elemente veštačke inteligencije prisutne u našim uređajima samo još brže i jače ukazuje na potrebu da jezik umetnosti mora da se menja. Jer umetnik nikada nije u komfornoj zoni. Imanentno svom opredeljenju, umetnici moraju da iskorače iz konvencija i reprodukcije. Galerijske izložbe su kategorija obrađena još kroz institucionalnu kritiku, te danas teško da imaju ikakvu relevantnost. Paviljoni na Venecijanskom bijenalu su koncept skrojen još u 19. veku. Izložba u galeriji pruža vrstu repozitorija u sada potpuno drugoj kategoriji i u vidno izmenjenom kontekstu. Ostaje samo otvoreno pitanje u kakvom će se agregatnom stanju i kakvim procesima obznaniti socijalna skulptura.

A.T.: Da li vidiš nešto što je zdravo u sistemu?

Z.P.: To je teško izreći. Mi smo očito nepopravljivo mesto sa-uvek-neostvarenim-potencijalima. Kako ih pretočiti u nešto drugo? Zbog sveopšte provincijalizacije kulture i celokupnog društva, koje se reflektuje kroz stalne represije na budžete, mislim da smo sve vreme u nekom zamrzivaču. Mora da dođe do rekonfiguracije stvari da bi neke stvari mogle da se razviju. No, mali broj ljudi ne može to da izvede. To su prakse ispod radara, meandri, i supkulturni nivoi (po)nekih primera, a sistem se menja opštim konsenzusom, ne može se protiv sistema koji je toliko korumpiran.

Ali svet je u tom smislu tako uveliko odvratan da je prekasno za pesimizam. Mora se zadržati optimizam volje.

Pa umetnost je ta koja imanentno iznalazi i gura promene, koja provocira i inicira nove modele. Ljudskoj psihi je prirodno da se oslanja na modele koje može da prepozna. Jer u suprotnom se plaši – strah od neprepoznatog. To je ta ludačka dualistička pozicija umetnosti – istovremeno je pokretač promena, a u stalnom je sukobu s ljudskim strahom koji neće promenu i zbog privilegija reprodukcije. Taj zamamni ton umetnosti je preslab za širu sferu, jer je malo umetnika na sceni. Nema ni te infrastrukture. To se olako diskvalifikuje u  „post-truth“ demokratiji komentarima – „Ma to su neki likovi, nešto rade što nikom ne treba, samo za sebe…“. I zato se svode na samoreferentnu zajednicu. E, to su baš odlike provincijalne kulture. Poništili smo elementarne uslove da oduševljeno podržimo inicijative – ala su ovi ludi! Pa ovde sve nešto vrca! Da se preda poverenje u proces iz kog će se iznedriti nova vrednost! Nasuprot tome se razvija stigmatizovana konzumentska kultura uvek sa „sigurne distance“, kao wanna be nečega što je reprezentno iz drugih kultura.

Jurij Krpan (Kapelica, Ljubljana), sa druge strane, uspeo je da napravi malo čudo u Sloveniji . To je za mene par excellence uzor za naš kulturni prostor. On je uspeo da se izbori sa celim tim političkim miljeom i da im objasni, odnosno tačnije nametne shvatanje da umetnost nije samo u kulturi, već da je to inicijalni okidač za mnoge druge stvari i u nauci. Ono kako se kod nas shvata kultura zapravo je samo promil onoga što kultura jeste. U okviru sektora kulture mi moramo osvestiti kako se učitava i razvija polje umetnosti. Mislim da je mnogim ljudima enigma kako da vide umetnika. Zamisli kad bismo mi bili društvo koje bezrezervno veruje u ulaganje u eksperiment – To su umetnici! Daj im sve! Daj im sve! Ko zna šta može da izađe iz tih procesa! Daj im penzije! Oslobodi ih poreza! Daj im prostora da misle! To je jedan imaginarni predlog da se osvesti da je umetnost ulaganje u budućnost, a ne trošak.

Tehnologija je tu bila jedan očaravajući element, jer je bila primamljiva. To je kao izum grafita u 17. veku posle ugljena. Svi su bili očarani.

A.T.: Ipak, izložba World-Information.Org je odmah bila veoma kritično postavljena. Odmah je upozoravala.

Z.P.: Konrad [Becker] je odmah to tako postavio. Odmah je bilo jasno da je to poput minskog polja. I zato sada, posle dvadeset godina, kada dubinski analiziramo tehnologije, možemo samo umesto reči internet da upotrebimo reč veštačka inteligencija. Identična je problematika, potpuno ista slutnja i neizvesnost, ali u bitno izmenjenom ambijentu.

Život ljudi obično se projektuje kao sinosuida progresa koja prati životni vek. Ali na planeti se većinski, kroz statistiku, te sinusoide kreću različitim amplitudama koje nisu uvek usmerene ka usponu. Ta sinusoida se konfiguriše različitim aspektima, ali prvenstveno onako kako se mi angažujemo. To je opreznost o kojoj je Konrad govorio. Svaku stvar, zapravo, treba kritički posmatrati. Kod nas postoji aproprijacija tog termina – kritička misao. Pa nije dovoljno samo to horski da pevamo! To mora biti zaista utkano u primenu na stvari koje se nalaze oko tebe. Onda opreznije sagledavamo da li ćemo neke stvari prihvatiti ili odbiti. Sami smo odgovorni za kreiranje ambijenta u kome se nalazimo.

Izložba i konferencija „World- Information.org’, produkcija Public Netbase Beč 2001, koprodukcija sa kuda.org, Novi Sad i Beograd, 2003.
Detalj sa postavke u Muzeju Savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu.

A.T.: Dobar deo ambijenta čini toksičnost društvenih mreža.

Z.P.: To je poseban segment u sagledavanju tehnologija u našim životima. Važno je pitanje motiva u učešću u mrežama. Da li se tome pristupa samo zbog preuzimanja sadržaja, ili da se utiče na njega? Ta igra sa socijalnim mrežama je opasna, jer sami kreatori tih mreža gase svoje profile i ukidaju notifikacije, čak ne daju svojoj deci da ih koriste. Oni su svesni toga da su proizveli monstruma. U poslednjih deset godina to je megatema. Jedna stvar je manifestacija vidljivosti umetnosti kroz društvene mreže, a sasvim druga valorizacija i uticaj. Uvek se vraćam na paradigmatični slučaj Dišanove „Fontane“, koja nije ni prošla na Konkursu, niti je izložena na izložbi, a taj rad je postao ključna tačka u promeni paradigme u razumevanju jezika savremene umetnosti. Drugi instrumenti su potrebni: znanje i ulaganje u sopstveno razumevanje onoga šta nas okružuje da bismo mogli da razumemo i određene potrebe i želje, kako se ponašamo, šta radimo. U tom smislu su društvene mreže jedan fenomen koji omogućava „sigurnu distancu“ za iskaze koji su često poligon bljuvotina i mišljenje jednog sasvim drugog karaktera.

U kontekstu konzumerizma i isključivo iz pozicije biznisa, to je spekulativni alat koji zaslužuje Nobelovu nagradu za proizvodni mehanizam uvećanja novčane mase.  Jer ljudi-korisnici su sami postali (samo)proizvod pristajući na tu igru lajkovanja. Ali u kulturološkom smislu – društvene mreže su sve samo ne komunikacija. Ipak, ovaj fenomen je pokazao zanimljivu prirodu ljudi. Jedan veoma zanimljiv i opak eksperiment!

A.T.: kuda.org odlikuje paralelni istraživački, teorijski, produkcijski program…

Z.P.: To proizlazi iz interesovanja i praksi koje razvijamo i ujedno je odlika senzibiliteta ljudi koji su integrisani u procese. I to ne ide uvek frontalno, uvek sa istom snagom. Jer se konfiguracija kolektiva menjala uz dolazak i odlazak različitih karaktera. Neki su nažalost zauvek prerano otišli. A to su nekad postupne, a ponekad vrlo dinamične izmene koje neminovno utiču na morfologiju našeg rada. Određena situacija nas navodi na specifične pravce rada ili odluka, što čini dinamičnu sferu formata našeg delovanja i interesovanja. Od osnivanja do danas smo, shodno polju angažmana, razvili nekoliko programskih celina kroz koje se razvijaju dalji koraci: „Trajni čas umetnosti“, „kuda.read“, „Tehnologije umetničkog stvaralaštva“, program NOISM, itd.

A.T.: Ko su novi Joleri, Lukići u kuda.org?

Z.P.: Pored Darije Medić, od najnovije generacije tu su nam Adrienn Ujhazi, Marina Milanović kao saradnice. Nedavno smo uključili i saradnike s Prirodnjačkog fakulteta za merenje metabolizma gljiva. Proto koncept nam je da se gljivama, kao bićima između biljaka i živih bića, „obratimo“, te da kroz taj proces istražimo šta možemo da naučimo od njih, jer su već iskazale visok stepen održivosti uprkos svemu, dok se nalazimo u jednoj kataklizmičnoj situaciji. Razvijamo jednu pseudodramsku interakciju s njima, a mi se oslanjamo na iskustvo savremenih tehnologija, sondiranja, koje prevodimo u vizuelne i zvučne talase. Pravi rezultat još ne znamo šta će biti. Radimo i sa di-džejevima i sa Adrienn, sa plesačima i muzičarima. U šta će se to razviti, mi to u ovom trenutku još ne znamo. Ali to je put jednog istraživanja u sklopu svega ovoga. Pravimo jednu nišu. To je jedna autonomna zona.

Nemamo mi garanciju šta će od svih ovih naših aktivnosti dati neki drugačiji impuls. Ako ništa drugo, ono što mi možemo jeste da kreiramo sopstveno okruženje.

A.T.: Tvoja pozicija je i pozicija umetnika, ali i kustosa, urednika, menadžera, producenta. Kako držiš u vazduhu sve te lopte?

Z.P.: Treba biti svestan da nas je određena vrsta životnog iskustva (čitaj: ranjavanja) naterala na ovo u čemu sam. Ali sa druge strane i ojačala u opredeljenju. Jer šta je mene čekalo 90-ih godina ovde? Bili su tu neki lokalni kustosi koji su prenosili tada aktuelne stavove, što mi nije bilo zanimljivo. A u trenutku kada kroz svoju praksu uneseš neki drugi sadržaj i pristup, oni te dožive kao kompetitivnog ili neprijateljski raspoloženog. Bottom line je bila nužna distanca – Ajmo dalje. A kada sam/smo uočili prepreke i kad nema dalje, onda smo se usmerili da napravimo sopstvenu laboratoriju koja će se baviti novim horizontima. U ovom trenutku ne možemo da naslutimo šta je sve na horizontu, ali ajmo dalje. To je imanentno umetnosti. Umetnost je nešto što te stalno budi i podseća da nema reprodukcije istog dana. A sutradan je novi dan. Dan je predivan i sve je super. Iz takvog pristupa smo proizveli redistribuciju aktivnosti koje pobuđuju jedna drugu i pomažu u održavanju vitalnosti.

A.T.: Pokušajmo da skiciramo neke nove institucionalne okvire novomedijske umetnosti. Da li su danas npr. Ars Electronica i ZKM neke nove MoME?

Z.P.: Oni su bez sumnje značajni jer su ustanovljeni kao mesta na kojima se manifestuje određena vrednosna kategorija, ali to nisu više prostori u kojima nastaju novi izražaji. Meni su to sve konvencionalni prostori.

Te formate konvencionalnih smotri, kao ni koncept Venecijanskog bijenala više ne pratim poslednjih petnaest godina. Ali izazov su mi neke druge putanje. Izazov prepoznajem u sferi „nečistoća“, (noise) šuma, u kom konvergira mnogo više aspekata od čistih postulata art discipline, pa se time i drugačije artikuliše i tumači. Udaljen sam od tržišnih modela, i sve što kuda.org radi usmereno je na neprofitni karakter u istraživanju i doprinos društvu na suprotnoj strani skale vrednovanja, od materijalne/novčane vrednosti.

Ars Electronica je možda jedna od retkih institucija koja je uspela da zadrži vrstu vitalnosti, jer to je dosta stara institucija. Ona je dobila pik vidljivosti 90-ih godina zbog tehnološkog aspekta, ali oni su i 80-ih radili jako zanimljive stvari. To je jedna od retkih institucija koja je uspela da se transformiše i da održi vitalnost u oblasti umetnosti i polju savremene komunikacije. U međuvremenu su postali ogromna institucija, s tom zgradom i celokupnom infrastrukturom. A kada dođeš do nekog ostvarenja, možda si postao i rob sopstvenih gabarita. Oni su možda u tom smislu fenomen i dobar primer zaokruženog ciklusa.

Ali ZKM je npr. institucija boostovana od strane države, odmah u začetku medijske ere, koja se kao takva jako pozicionirala u polju nove paradigme medijske kulture.

Svet veštačkih inteligencija biće samo svet novih provokacija. A mi nismo deo tog sveta. Tačnije nismo u prvom krugu aktera koji aktivno deluju u tim procesima. Mene interesuje šta mi tu možemo da radimo i doprinesemo u takvom kontekstu. Možemo li da plasiramo ideju novog banatskog regiona kao region budućnosti(?), koji je sada očajnički prazan, ubijen, a koji je bio visokotehnološki urbanistički poduhvat 17. i 18. veka, kada su se napravili kanali, isušio basen Panonskog mora. Voleo bih da se tako nešto igramo. Da ubacimo neku potpunu drugu vrstu izazova, koja može biti izazov i naučnicima, ekolozima, muzičarima i umetnicima i čamdžijama. Ajmo da napravimo novum koji svima može da bude inspiracija. Do tada, mi smo i dalje u konvenciji tradicionalnih vrednosnih modela.