Bojana Matejić / Džoana Mol / Zoran Pantelić / Vladan Joler / Darija Medić /

Jan Krasni / Nikola Krstović / Uroš Krčadinac / Anica Tucakov

 Specijalni gost: Aleksandar Zograf

Izašao je novi broj časopisa “(O)GLED”, organizovan oko rada Vladana Jolera i teme odnosa tehnokolonijalizma i umetnosti. U izdanju koje se nalazi pred publikom predstavljamo i analiziramo rad ovog autora, oko koga su organizovani blokovi tema koji se kreću od iskopavanja ruda do veštačke inteligencije, od srednjovekovnih dijagrama kao koncepata uređenja sveta do savremenih formi naučnih radova, od kritike i umetničke analize tehnološkog razvoja tokom istorije do značaja vojne industrije za razvoj savremenih ekrana. Jer Jolerov rad pokreće niz pitanja – od tema koje obrađuje u svom radu, do potrebe za novim kategorizacijama ljudske misli i dela, te interdisciplinarnosti u pravom smislu te reči.

Ovo izdanje (O)GLED-a kompletira i mapa “Novi ekstraktivizam” Vladana Jolera, koja sklopljena obavija celi časopis kao lenta, i formalno, ali i kao tema, te dopunjuje ovo izdanje kao samostalni artefakt.

Kejt Kroford i Vladan Joler, “Anatomija jednog sistema veštačke inteligencije” (2018),  izložbena postavka u biblioteci manastira Svetog Florijana, Linc, u okviru festivala Ars Electronica, 2019.

Urednica: Anica Tucakov

Izdavač: Sandra Marković Milisavljević

Prelom i dizajn: Monika Lang

Lektura: Tekstogradnja

Prevodilac: Aleksandar Milajić

Objavljivanje časopisa “(O)gled” podržalo je Ministarstvo kulture Republike Srbije.

Izdanje otvara tekst Bojane Matejić, docentkinje na predmetu Diskurzivne prakse umetnosti i medija na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu na Odseku za nove medije i na predmetu Teorija umetnosti na Interdisciplinarnim studijama Grupe za teoriju umetnosti i medija Univerziteta umetnosti u Beogradu. Esej pod nazivom “Estetika podataka u doba semiokapitalizma: strategije i taktike prekida”, pruža teorijske i kontekstualne temelje ovakve forme umetničko-istraživačke prakse u jednom šire postavljenom istorijskom i analitičkom pregledu. Matejić navodi: “…Upotreba podataka u novomedijskim umetničkim praksama obuhvata različite kartografske postupke u cilju kritičke vizuelizacije imaginarnih i materijalnih geografija, teritorija i nevidljivih, sivih zona savremene distribucije moći. Takav pristup pripada logici proizvodnje znanja i istraživanja u svetu umetnosti, budući da je kartografija u savremenim novomedijskim umetničkim praksama namenjena široj publici u specifičnom kontekstu tako što reflektuje društvene interese, kulturne prakse i političke strategije društvenih nejednakosti kao i različitih vidova eksploatacije.”

(O)GLED, Tehnokolonijalizam i umetnost, proleće 2023.

Džoana Mol, umetnica koja radi na relaciji između Barselone i Berlina, i čiji je rad usmeren prema istraživanjima materijalnosti Interneta, pitanjima nadzora, ali i načina na koji postkapitalistički narativi utiču na obučavanje mašina, ljudi i ekosistema, u tekstu “Protiv složenosti” ispituje limitiranost savremene tehnologije da odgovori na složene izazove savremenog trenutka: “… Većina uređaja, digitalnih platformi i aplikacija koje koristimo u svakodnevnom živote nude malo ili nimalo prostora za pregovore, čime se eliminiše mogućnost menjanja njihovih sistema putem ignorisanja mnoštva faktora koji su njihov sastavni deo (korisnici, priroda i sl.), što dramatično umanjuje njihovu sposobnost da zamisle alternativne vidove postojanja u ovom svetu. Verujem da će ta tehnološki nametnuta redukcija iskustava i pogledâ na svet imati dramatične posledice: što se više naše poimanje stvarnosti udaljava od svog fizičkog konteksta (i stanja), to se naša mašta više homogenizuje, a naša sposobnost da razborito doživljavamo (nastanjujemo) svoje životvorne ekosisteme sve je manja.”

Zoran Pantelić, umetnik i rukovodilac Centra za nove medije_kuda.org iz Novog Sada, predstavlja jednu od centralnih figura oko koje je formirana novomedijska scena u Novom Sadu. Veliki intervju sa Zoranom Pantelićem obuhvata niz tema, koje se kreću od analize novomedijske scene, programa kuda.org do savremenog trenutka u umetnosti i društvu i uticaja novih tehnologija. Iz intervjua sa Zoranom Pantelićem: “Mi smo sada de facto periferijalna kultura. Vreme afirmativnih pojava druge polovine 20. veka, u okviru blokovske politike, sada je iščezlo.  Čak su iščezli i njihovi tragovi. To je i doslovno prošli milenijum. Sve te prakse koje je jugoslovenska neoavangarda iznedrila, intermedijska umetnost, progresivne stvari – taj kontekst se fundamentalno izmenio. Sada se nalazimo u jednom sasvim novom društvenom ambijentu i naše prakse moraju imati drugačiju vrstu oštrice da bi bile bolje prepoznate i percipirane u savremenom dobu.”

Ovaj intervju je bio prilika i da se podsetimo izložbe “Svet informacija / World-Information.Org koja je pre tačno 20 godina organizovana u muzejima savremene umetnosti u Beogradu i Novom Sadu, kao studije istorije i prirode savremenog informatičkog društva, koja je imala velikog uticaja na potonje formiranje umetničke scene.

Aleksandar Zograf, Portret Vladana Jolera, 2023.

Centralni blok, posvećen neposredno umetniku broja Vladanu Joleru, otvara veliki intervju sa ovim autorom, u kojem pratimo ključne tokove njegove karijere, od protesta 90-ih godina prošlog veka i uloge aktivizma koji predstavlja jedan od najvažnijih ključeva za razumevanje njegovog rada uopšte, preko osobenog istraživačkog postupka i grafičkog izraza, te radova koji su obeležili njegovu karijeru tokom prethodnih nekoliko godina, i bili predstavljeni u kontekstu sasvim širokog spektra institucionalnih i vaninstitucionalnih okvira – od Muzeja moderne umetnosti u Njujorku ili Victoria & Albert muzeja u Londonu, preko najznačajnijih svetskih bijenala, manifestacija izložbenih prostora, do kongresa i različitih izlagačkih i predavačkih modela. Iz intervjua sa Vladanom Jolerom: “Različito je konzumiranje mapa u digitalnom obliku, gde se mogu zumirati stvari, od doživljaja u fizičkom prostoru, gde ih ti telom čitaš. Ja to gledam kao na teritoriju, na prostor. To je jedan nelinearan narativ, koji nema ni početak ni kraj. To je prostor kojim se može kretati na različite načine.”

Esejistički segment rada “Novi ekstraktivizam” po prvi put predstavljamo na srpskom jeziku, sa Jolerovom teorijsko-konceptualnom analizom mape, koja prati sve njene segmente.

Darija Medić umetnica, koja se bavi istraživanjima u kontekstu poetika medija, materijalnosti interakcije i politika dizajna interfejsa unutar algoritamske kulture (trenutno na doktorskim studijama programa Intermedijalna umetnost, pisanje i performans na Univerzitetu Kolorada u Bolderu, SAD), u eseju “Nova materijalnost novog ekstraktivizma” neposredno adresira pitanja postavljena u radu “Novi ekstraktivizam”:  “Pokušaj kreiranja medijsko ekološke celovite slike savremenog ekstraktivizma je nezahvalan posao jer se zamke isprepletenih simultanih a nekauzalnih pojava nalaze na svakom koraku tehnokulture. Lako je imenovati pojave hiperobjektima kada skoro svaka u 21. veku može delovati kao jedan. Nasuprot pojmu hiperobjekat koji dolazi iz objektno orijentisane ontologije, novi materijalizam kao pothumanistička škola mišljenja nudi koncept agentni realizam, kao dinamični i kontekstualni spektar intra-aktivnosti u kom se diskurs i materija međusobno proizvode. Ono što razlikuje ovaj termin od hiperobjekta jeste fokus na materijalnost procesa i aktera, njihovu mnogostrukost, otelotvoren subjektivitet i povezanost.”

Kejt Kroford i Vladan Joler, “Anatomija jednog sistema veštačke inteligencije” (2018), XXII Trijenale u MIlanu, 2019.

Detaljnu analizu istorijata ekstraktivizma u sferi novih tehnologija, odnosno eksploatacije retkih ruda neophodnih za proizvodnju savremenih tehnoloških uređaja, donosi tekst Jana Krasnog “Krv, tlo, baterije. Ili: retke rude, geopolitika i teorija medija”. Krasni navodi: “Treba baciti pogled malo dalje u istoriju, malo dublje u zemljinu koru, i sasvim blisko u svu tehnologiju koja nas okružuje… Na primer, za funkciju ekrana važno da pokazuje jasne boje. Kako bi se to omogućilo potreban je čitav niz proizvodnih tehnologija koje spajaju industriju elektronike sa industrijom stakla. U ovom slučaju ih spajaju još i sirovine – retki minerali – koju obe koriste. Itrijum, evropijum i terbijum omogućavaju crveno-zeleno-plave svetlosne spektre. Oni služe kao aktivatori ovih boja pri proizvodnji kako stakla i tako i elektronike koja omogućava osvetljenje.”

Uroš Krčadinac, vanredni profesor na Fakultetu za medije i komunikacije (doktor nauka u oblasti softverskog inženjerstva, afektivnog računarstva i generativnog dizajna), digitalni umetnik, programer, pisac i edukatorm čiji je rad zasnovan na transdisciplinarnim medijskim projektima koji obuhvataju umetnost podataka, računarske nauke, pisanje, izradu mapa i animaciju, u eseju ““Data Dada. Veštačka inteligencija i (anti)fašistička umetnost” obrađuje temu ograničenosti mašinskog učenja, analizirajući nemogućnost Fejsbukovih algoritama da prepoznaju rad nemačkog neoavangardnog umetnika Džona Hartfilda kao antifašistički. Misao teško prati tehnološki razvoj. Zato Krčadinac navodi:  “U matematičkom smislu, problem smo rešili, ali u filozofskom smislu, tek smo ga otvorili.” I nastavlja:  “Data dada: ne odbaciti AI tehnologije i ne prigrliti AI tehnologije, nijedno od ta dva, nego ih zajahati. Ne plašiti se njih, niti ih slaviti. Naučiti kako rade, ovladati njima i onda ih koristiti onako kako nisu predviđene da se koriste. Data dada: razvijati senzbilitet za tehnološke greške i gličeve, slepe mrlje i outliere. Data dada: izmišljati nove jezike. Data dada: subvertirati i pervertirati ideologiju mašinske racionalnosti. Data dada: graditi vlastite AI alate, čudne i revolucionarne instrumente, i njima stvarati s onu stranu binarne logike.”

Stranice eseja Jana Krasnog “Krv, tlo, baterije. Ili: retke rude, geopolitika i teorija medija”, (O)GLED, Tehnokolonijalizam i umetnost, proleće 2023.

O dubljoj istorijskoj paraleli, kako formalnoj, tako i sadržinskoj, koja se odnosi na infografike i mape Vladana Jolera, tekst pod nazivom “Umesto fusnote – srednjevekovni dijagram kao koncept uređenja sveta”, donosi kratku genezu razvoja dijagrama u kontekstu savremenih teorijskih tekstova, istraživanja ili naučnih radova, koji  konstruišu svoje argumente koliko verbalno toliko i vizuelno: “Da li su dijagrami instrumenti, oruđa misli koja generišu znanje? Da li oponašaju tačno strukturu kognicije? Ili su to prostorne metafore i modeli? Koliko su kulturno uslovljeni i koliko su to kulturno specifične forme? Ono što je izvesno jeste da nam sažeti presek geneze srednjevekovnih dijagrama može pomoći da razumemo razvoj grafikona kao forme vizualizacije odnosa, sistematizacije sadržaja i organizacije materijala, koji posmatraču omogućavaju sagledavanje generalnog koncepta, ali i koji omogućavaju navigaciju kroz seriju sukcesivnih specifičnih i detaljnijih koncepata, ukazujući na njihov odnos i poziciju okviru celokupne sheme.”

Sa druge strane, tekst Anice Tucakov “Tehnologija: fascinacija i eksploatacija”, o fresko ciklusu Dijega Rivere “Industrijski murali” u Institutu za umetnost Detroita, donosi priču o sveobuhvatnom prikazu najpoznatijeg proizvodnog procesa 20. veka u Fordovim fabrikama automobila, podsećajući na rad nastao pre gotovo jednog veka: “Rivera odgovara na simbol najvećeg tehnološkog razvoja tog doba i obraća se pitanjima uticaja tehnologije na društvo i čovečanstvo kroz koncept dualnosti. U ciklusu murala pod nazivom „Industrija Detroita“, umetnik gradi kosmološku viziju sveta, ali sveta radnika. To su slojevite kompozicije u kojima je kroz odnos zemlje koja daruje život, sirovina, čoveka i mašine predstavljen kompleksni prikaz tehnološkog čuda tog vremena – fabrički kompleks Henrija Forda. Rivera prikazuje kako svet visokotehnološke industrije funkcioniše.”

Stranice teksta o srednjevekovnim dijagramima, (O)GLED, Tehnokolonijalizam i umetnost, proleće 2023.

O tome šta znači biti kustos danas i koje su profesionalne reference neophodne za ovaj poziv u tekstu “Zovi me mojim imenom: To je svačije ime” piše Nikola Krstović, vanredni profesor na Seminaru za muzeologiju i heritologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, predsednik ICOM Srbija: “ …Ko danas, zaista, može biti kustoskinja u smislu profesionalne reference?”… Zato kustoskinja (kao bazična jedinica sistema) neprekidno levitira pod Damoklovim mačem: s jedne je strane izrazito krhki kolektivni profesionalni integritet, a sa druge romantičarska i (uglavnom) entuzijastična borba katkad i protiv (paradoksa) sistema. Neprekidno balansiranje u toj frankenštajnskoj dvojbi (strah od smrti / strah od života) crpi energiju (i volju) za plemenitiju stvar: autonomiju profesije ne samo od političkog uticaja, već i od neprekidnog prisilnog flerta sa ekonomskim, instant-medijskim, turističkim i pseudo-ideološkim „partnerima“.  

Stranice iz (O)GLED-a, Tehnokolonijalizam i umetnost, proleće 2023.

***

Čitajte o odnosu tehnokolonijalizma i umetnosti i ogledima Vladana Jolera.