Selena Savić, Fotografija: Gordan Savičić, 2023.

PUTOVANJA S KONCEPTIMA  

Stvari su porozne. Stvari se menjaju, želeli mi to ili ne. Za razliku od putovanja u smislu promene mesta, koje zahteva energiju za kretanje tela i koje je obično namerno, koncepti se pojavljuju u udaljenim disciplinskim diskursima bez mnogo napora i bez plana. Mene zanima da obratimo pažnju na ono što još dolazi sa konceptima dok prolaze kroz različite discipline. I čemu bi to moglo da služi.

Selena Savić je istraživačica i diplomirana arhitektica, trenutno vanredna profesorka na Univerzitetu u Amsterdamu, gde istražuje i predaje Protoistoriju veštačke inteligencije i mašina u umetnosti.

Nakon diplomiranja na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, Savić je završila i studije dizajna medija u Roterdamu, te doktorirala na Saveznoj politehničkoj školi u Lozani (École Polytechnique Fédérale de Lausanne – EPFL) i na Višem tehničkom institutu u Lisabonu (Instituto Superior Técnico – IST). Završila je postdoktorske studije na Odseku za teoriju arhitekture i filozofiju tehnike (ATTP) na Tehničkom univerzitetu u Beču (TU), gde je bila i gostujući predavač 2017. i 2018. godine. Do 2023. radila je na Akademiji za umetnost i dizajn Univerziteta primenjenih nauka i umetnosti Severozapadne Švajcarske (FHNW) u Bazelu, gde je vodila doktorski program „Make/Sense“ i predavala na Institutu za eksperimentalni dizajn i medijsku kulturu.

Saosnivačica je časopisa za interdisciplinarna istraživanja u arhitekturi „Contour“, a nalazi se i u uredničkoj redakciji lista Technics Journal.

Priredila je dve knjige: Unpleasant Design (2013) i Ghosts of Transparency (2019), a uskoro izlazi iz štampe i njena treća knjiga Radio Explorations.

Rad Selene Savić obeležava hibridna forma praktičnog bavljenja dizajnom i istraživanje koje se odnosi na materijalnost podataka, kodova i komunikacije. Njeno delovanje kreće se u polju gde se susreću računarski procesi i postkolonijalna kritika tehnologije, kao i istraživanje tehničkih, društveno-političkih i ekoloških aspekata veštačke inteligencije. U okviru najrecentnijeg istraživačkog pravca obraća se pitanjima generativne genealogije, koju izučava u kontekstu materijalističke geofilozofske prakse, koja je istovremeno kritična i kreativna.

Sa Selenom govorimo o ključnim tačkama njenog rada i akademskog interesovanja, o potrebi depolarizacije stavova i mišljenja, o antikolonijalizmu i antiimperijalizmu, feminizmu, interdsciplinarnoj propusnosti, o prostoru kao zajednici, te o parazitima i mogućnostima mišljenja budućnosti.   

Selena Savić poseduje impresivnu radnu biografiju, profesionalnu ozbiljnost, sposobnost sinteze načina razmišljanja iz različitih disciplina. A sve to nepretenciozno iznosi uz prirodnu mekoću, neposredna, srdačna i nasmejana.

1. Vodimo ovaj razgovor u određenom trenutku, kada se čini da se krećemo, sasvim doslovno, prostorima razorenog sveta i razorene civilizacije. Te paralelne slike vremena – s jedne strane bombardovanih bolnica u Gazi, a s druge strane impresivnih projekata za bolnice budućnosti npr. u Kataru, ili uporednih slika ratišta u Ukrajini i megalomanskog projekta „Linija“ u Saudijskoj Arabiji. U kakvom vremenu to živimo?

Te paralelne slike govore o porastu polarizacije, u kome pokušavam da se orijentišem. Povodom samih slika, podsetila bih na tekst Aleksandra Galoveja (Alexander Galloway) iz 2012 „Are Some Things Unpresentable?“,[1] koji referira na istoimeni tekst Žaka Ransijera (Jacques Rancière) o mogućnosti predstavljanja slika koje svedoče o ratu, zločinima, političkom nasilju, razaranjima. Naime, Galovej komentariše osećaj da možemo videti te slike nasilja, ali da, zapravo, mi ne vidimo taj bol i ne osećamo tu patnju. Ransijer je pisao o toj nemogućnosti reprezentacije nasilja u slici, koju Galovej povezuje s radom Suzan Sontag, koja je pak ovu temu obrađivala povodom fotografija nasilja za vreme Yom Kippur konflikta između Izraela s jedne strane i Egipta i Sirije s druge, na primer. Galovej prevodi tu nemogućnost transfera vidljivog u domen podataka i informatičkih infrastruktura. On je povezuje s tvrdnjom da podaci sami po sebi nemaju nikakvu „prirodno“ vizuelnu formu. Svaka vizualizacija podataka je, prema Galoveju, u suštini vizualizacija pravila transfera iz domena matematičkih vrednosti u domen vizuelnog. U tom smislu, moguća je samo jedna vizualizacija informatičke mreže: ona može koristiti posebne boje i grafičke elemente, ali uvek će prikazivati samo jednu istinu, a to je da podaci mogu da se organizuju u klastere. Naravno, te slike i vizualizacije imaju različitu operativnu moć u specifičnom kontekstu gde su korišćene i predstavljene. Tako da postoji ta linija, koja se odnosi na slike nasilja i zločina koja kreće od Suzan Sontag do Galoveja, a koja kritikuje mogućnost vizualizacije, odnosno odgovarajući na Ransijera, na nemogućnost tih slika da nam prenesu nasilje i bol. Uostalom, kao što ni vizualizacija podataka ne može da nam prenese nasilje koje podrazumeva datafikacija.

No mi smo, svakako, danas konfrontirani s tim stravičnim stvarima, i u ovakvim situacijama moramo da se pozicioniramo. Galovej možda može da kaže kako se ništa ne može vizualizovati, ali mi moramo nešto da učinimo.

2. Da krenemo onda od pozicija iz kojih svako iz svog domena treba nešto da učini. Sa kojih pozicija se ti obraćaš tim pitanjima?

To je, možda, najteže i definisati. No, ja se bavim tehnologijom i dizajnom, i istovremenom kritikom tehnologije i dizajna iz pozicije društvenih nauka.

3. Koji su to autori koji su uticali na tvoj pravac istraživanja?

Uticaji se menjaju tokom vremena, jer se, prirodno, i čovek menja.  Ali verujem da više neću često sretati autore na kojima ću se baš dugo zadržavati, kao što sam to činila ranije. Na primer, dosta vremena sam posvetila čitanju Done Haravej (Donna Haraway), opsesivno gledajući u fusnote, bibliografske navode i njene komentare na izjave i tekstove Bruna Latura (Bruno Latour) ili Sandre Harding. Verovala sam da je važno da je tako iscrpno pročitam zbog važnosti onoga što piše o važnosti i postojanosti vida („persistence of vision“), u kontekstu situiranog znanja[2]. I svakako bih istakla uticaj Mišela Sera (Michel Serres), iako ne bih volela da postanem teoretičar nekog posebnog filozofa. Ali on mi je bio put kako da kombinujem poetično, filozofsko i naučno.

4. Tvoj pristup istraživanju i radu veoma je ozbiljan i temeljan. Nije li jedna od najsubverzivnijih stvari koje sada možemo da uradimo, upravo to da budemo ozbiljni i posvećeni u svom radu?

Slažem se. Mislim da me je takvo razmišljanje sada i stiglo kao strategija otpora, jer ranije sam samo želela da pređem tu literaturu i da odmah predložim neke nove ideje. A sada mi se čini sasvim opravdano da provedem tri dana na nekoj fusnoti, umesto da brzo sažvaćem 15 knjiga ne bih li mogla da ih navedem kao reference. Možda je to, zaista, forma otpora i alternative koja nam nedostaje. A možda ima i veze sa sazrevanjem (starenjem) i strpljenjem. Kao što bi rekla jedna naša poznata muzičarka, „starenje je budućnost“. Ali bespogovorno jeste subverzivno da se dubinski baviš stvarima.

No, u profesionalnom smeru, ono na šta sam reagovala bila je ideja postojanja blueprinta, odnosno nacrta. Na istraživačkom boravku u Beču, shvatila sam da me i dalje prati ta varka da sve ima nacrt, čiji bih uticaj povezala sa studijama arhitekture u Beogradu, gde smo učili kako da pravimo i čitamo taj blueprint kuća i gradova. I ovde sam nedavno u Prirodnjačkom muzeju u Bazelu naišla na povezane ideje o potrazi za nacrtom, u ovom slučaju Božjim nacrtom prirode, koji opravdava zašto je sve tako kako jeste. Često se i danas implicitno vodimo idejom kako treba da otkrijemo šta je plan. I tehnologiji se kritički pristupa po sličnom principu u potrazi za planom dominacije nad ljudima, koji zapravo ne postoji. Zbog toga što smo se bavili time na studijama, mi često kao profesionalci, zaboravljamo da se zapravo nikada ništa ne dešava striktno po planu, u smislu uzroka i posledica. Boreći se protiv te ideje o sveprisutnom nacrtu, ja ulazim u kritiku tehnologije i dizajna i pokušavam da izađem iz tog jednostavnog, kauzalnog odnosa.

5. Jedna od tvojih centralnih istraživačkih tema jeste odnos tehnologije i prostora. Kako danas misliš prostor?

Kada govorimo o prostoru, ono što bih odmah rekla jeste da je za mene prostor jednako zajedničko. To je jedini način da se on odredi. I zbog toga je on važan. U teoriji arhitekture to često nije eksplicitno, ali u svim teorijama urbanog prostor jeste zajedničko. To sam nalazila u čitanju Lefevra i njegovih ideja o „društvenoj konstrukciji prostora“. Ako se pak vratimo geometrijskom prostoru, na primer putem Dekartovih teorija, opet se javlja taj problem prostora i nacrta. Lefevr promišlja prostor u nastajanju, dok Dekart nudi uvid u plan, u fiksnu ideju o prostoru. Ali to je samo još jedna zamka prosvetiteljstva. Pitanje prostora za mene povlači pitanje tela, ali upravo ne tela koje prosto okupira prostor i koje možemo da svedemo na pitanje dimenzionalnosti. Jedna struja kroz koju sam se interesovala za prevazilaženje kartezijanskog dualizma tela i duše u prostoru bila je fenomenologija Merlo-Pontija (Maurice Merleau-Ponty) i opis prostora živog tela kao središta dvosmislenosti percepcije koje obesmišljava dualizam tela i duše, subjekta i objekta. Kroz fenomenologiju sam došla i do pitanja antropocentričnosti teorija prostora. A tu bih se okrenula posthumanizmu i novom materijalizmu, i nekim drugim feniminističkim pristupima urbanoj arhitektonskoj teoriji. Tu je telo važno upravo kao neodvojiv činilac znanja o prostoru, i znanja uopšte. Feministički autori u novom materijalizmu govore o onto-epistemologiji: neraskučivoj isprepletanosti znanja i bivstvovanja. O tome možemo kasnije još da razgovaramo, naročito o strategiji afirmacije, „Da, i“ („yes, and“), koja pruža otpor dualizmu.

Od Lefevra sam se udaljila upravo zbog te problematike promišljanja tela i antropocentričnosti iako je on, svakako, zanimljiv mislilac, čiji rad utiče na dalje grananje: najpre na čisto marksističko-aktivističku struju, koja neposredno zahteva pravo na grad. I u tom pravcu sam ponekad i sama učestvovala. Ali kod njega postoji još jedna zanimljiva dimenzija, vidljiva u njegovom radu „Elementi ritamske analize“  (Eléments de rythmanalyse),[3] zato jer nam pruža zaseban put za kategorije ne samo zajedničkog već i tehnologije. Sam fenomen dolazi iz fiziologije, kao potencijalna dijagnostička metoda koja koristi rezonancu na osnovu koje se može utvrditi postojanje neke bolesti koja se manifestuje neregularnošću ritma. Te ako postoji rezonantna frekvencija svega, uključujući organe u telu, Lefevr postavlja pitanje kako možemo slušati rezonance različitih delova grada. Društveno, ali i fizički. Meni je tu zanimljiv taj poetički pristup i telima, i zgradama, i društvu, nešto što se inače razdvaja na sastavne delove. A ta neodvojivost čoveka i zgrade jeste nešto što sam tražila, a što ne nalazim u čisto društvenim artikulacijama „prava na grad” koja se bave urbanom sociologijom.

Mene zanima kako možemo da decentriramo čoveka. Istina, i decentriranje čoveka nosi u sebi mogućnost varke, jer ako se decentriram, onda pravim otklon od odgovornosti koju imam kao čovek. Ali želim da se bavim treniranjem skromnosti, odnosno kritikom imanentno superiorne čovekove pozicije.

6. Uskraćivanje kojih prava na grad bi danas istakla?

Ako sve ovako apstrahujemo, onda je stvarno pitanje kako to da primetimo. Jer mislim da svi možemo primetiti rasističko-kapitalističku aproprijaciju prostora koja oduzima ljudima pravo na dom. Od 2000-ih sam blisko radila na projektima poput „Under the bridge“ sa Vladanom Jeremićem i Rene Redle, kada smo išli u naselja ispod mosta Gazele, gde su ljudi živeli u privremenim objektima i pod konstantnom pretnjom rušenjem, jer drugačije nisu mogli da reše svoje stambeno pitanje. Kada je leta 2009. organizovana Univerzijada u Beogradu, stvarno su porušili to naselje i preselili ljude u neka skloništa. Tada sam sarađivala s ljudima iz Druge scene, pravili smo lažni sajt Univerzijade, gde smo stavljali slike kako deca žive okružena žicom u kontejnerima gde su ih raselili, dok su organizatori promovisali novi blok koji su izgradili za studente povodom te manifestacije. Postoji grupa Yes Men, koja me je snažno inspirisala povodom te aproprijacije slika i scena problematičnih akcija. I upravo me to tajno, manje vidljivo uskraćivanje prava zanima i u kritici tehnologije i dizajna. Pored ekstremne privatizacije, koja je, zapravo, legalna. Jer država privatizuje, ali država i određuje pravila šta je legalno. Tako da su sve te privatizacije nominalno legalne i nisu tajne, vrlo su vidljive.

S druge strane, postoji deo privatizacije koji nije tako vidljiv, jer se dešava u domenu digitalnog, a koji se odnosi na privatizaciju podataka i na privatizaciju odnosa. Mislim na platforme poput Facebook-a i ostalih, koje digitalizuju i privatizuju naše interakcije. No, to je u stvari deo jednog te istog. Ta ekstremna privatizacija je ono što nam oduzima pravo na grad i pravo na život.

Common Objects / Gewöhnliche Objekte, Gordan Savičić i Selena Savic, interven¬cija u Muzeju komunikacija u Berlinu,
u okviru manifestacije Forests of Antennas, Oceans of Waves. Fotografkinja: Anke Phoebe Peters, 2022.

7. To je deo tog investitorskog urbanizma, koji obeležava ovo vreme, kada se ne gradi za život, već kao model investicije.

Ne, danas se ne gradi za život. Ali pitanje je i kada se i da li se ikad gradilo za život, i sa kojim premisama. Investitorski urbanizam je tu najpoznatije lice oduzimanja prava na grad danas. Pitam se da li je do toga došlo jer smo oduvek imali neke ideologije koje su gradile grad, umesto ljudi samih. Ljudi sami grade grad npr. ispod mosta. Odnos privatno–javno tu je veoma zanimljiv. Prva stvar koja mi pada na pamet kod antiinvestitorskog urbanizma je npr. Novi Beograd, gde se gradio grad za radnike.

No, tu treba razmisliti o dve stvari. S jedne strane, dok je taj grad bio izgrađen za radnike, on je bio izgrađen i za kola. A kola su deo automobilske industrije. Kola, kao što bi Mišel Ser rekao, nikad nisu tvoja. Mišel Ser ima mnogo tih trikova. U knjizi Sopstvena prljavština (original: Mal propre, a na engleskom su je preveli kao Aprorpijacija kroz zagađenje – Appropriation through pollution).[4] Mišel Ser ima tu sposobnost da oslika stvari, jer onda i kroz tu sliku postane jasno da je i ovako,  i onako – „Da, i“. On nudi osam slika prisvajanja kroz nametanje sopstvene prljavštine. Banalan primer je da pljuneš nekome u čašu, i taj čovek više neće da pije tu vodu. Činom prljanja to piće postaje tvoje. Kada svoju prljavštinu projektuješ van, ti time prisvajaš. Ser sugeriše da ljudi prisvajaju planetu zemlju tako što je zagađuju. Tako što se proizvodi previše stvari, prekomerno se emituje aerozagađenje. Imamo tu tehniku kojom operišemo, često i nesvesno, da zagađujemo i prljamo kako bi nešto bilo naše.

Da se vratim na automobilsku industriju, jedna zanimljiva slika koju Ser koristi jeste brending. Brendovi nam povoljno prodaju proizvode, ali ih obeležavaju i zato ti proizvodi nikada nisu naši, uvek su njihovi. Na primer, ovaj kompjuter ima logo dizajnera, on nije (samo) moj. Mi nosimo i šetamo taj brend i tako radimo za taj brend. Kao što koristeći Facebook snimam i delim ogromne količine podataka o sebi i drugima, tako npr. i noseći torbu Prada u javnom prostoru radim besplatan marketing za Pradu. Time što stavlja svoj znak na torbu, Prada stupa u odnos s kupcem gde će Prada stalno ostvarivati profit zbog nošenja njihove torbice.

Tako da je Novi Beograd, iako građen za ljude i za radnike – ako malo bolje razmislimo –bio građen i za kola, i za automobilsku industriju. Ugledajući se na model Sunčanog grada i sličnih projekata Le Korbizijea (Le Corbusier) i savremenih modernista, Novi Beograd nudi, za to vreme ogromna prostranstva za vožnju i parkiranje kola. Fascinacija automobilom se kod Korbizijea javlja u popriličnoj meri, što se vidi i sa mnogobrojnih njegovih fotografija gde pozira pored svog automobila. A kola imaju tako prominentne znakove. I zato mislim da je automobilska industrija imala mnogo veću ulogu u modernističkom, neinvestitorskom urbanizmu, nego što se o tome razmišlja. To su bili naši investitori za taj modernizam i to vreme. I zato su nam ulice ispale tako velike i široke.

Postmoderni planeri u sprezi s neoliberalnim strujama zastupaju ideju da se ono što je zajedničko teško može održavati, i zato infrastruktura takvih urbanističkih projekata, poput zgrada za stanovanje radnika, propada. Odgovornost za izgradnju stanova prebacuje se na privatne investitore, čak i kada su u pitanju kooperative. S druge strane, mislim i da je varka kad mislimo kako smo nekada imali ono što nam je trebalo. Mislim da to nikada nismo imali. Ali svakako danas ne radimo na razvijanju zajedničkog dobra kada se grade naselja kao Beograd na vodi. Tome želim da pružim svaku vrstu otpora.

8. Optimalna organizacija mesta za život, kao i samog života, očito je mnogo kompleksnija od mitološkog preuzimanja određenih obrazaca, koje treba istražiti.

Povodom tog pitanja pomenula bih odličnu knjigu Maksa Smita (Macs Smith) Pariz i parazit (Paris and the Parasite).[5] On je preuzeo koncept parazita od Mišela Sera, kao višeznačni fenomen, jer parazit je kod Sera nešto što omogućava komunikaciju i uvek parazitira na njoj. Istovremeno je i kanal i poruka. Maks Smit oslikava nekoliko predstava o parazitima pariskog urbanizma. Jedna od predstava je kritika Korbizijeovog elitizma, pa i rasizma, u njegovom preskriptivnom urbanizmu, koji propagira odnose po meri arhitekte – dovoljno sunca i vazduha, dovoljno mesta gde može da se šeta, dovoljno stanova, dovoljno kvadratnih metara po osobi, dovoljno kredenaca u kuhinji. Ali druga stvar koja je ovde vidljiva jeste klasno i rasno raslojavanje društva, uputstva po kojima se jasno vidi šta se kome može dati, jer kada to propustiš kroz određeni informatički sistem i vidiš zgrade kao mašine, kako ih je on video, onda je tu lako primeniti dominantni model segregacije.

Parazit je jedan od najprominentnijih koncepata Mišel Sera. Maks Smit nadograđuje Serov koncept parazita – nešto što je s jedne strane kanal, a s druge komunikativna buka. Parazit je nešto ambivalentno, i to je njegova glavna karakteristika. Istovremeno je ono čega želimo da se otarasimo i ono što nam je neophodno, u smislu komunikacije i komunikacionih infrastruktura, ali i kulture komunikacije.

I sam Mišel Ser je disciplinarno ambivalentan. On je matematičar i filozof, te se kreće između prirodnih i društvenih nauka. Kako je njegovo promišljanje usmereno prvenstveno na komunikaciju, on pokazuje na primeru poluprovodnika, tačnije tranzistora, kakve su implikacije propusnosti (ili nepropusnosti) signala kroz materiju. Iako su njegovi argumenti tehnički koncipirani, opet je sve filozofski osvetljeno, te ukazuje na jedinstvo mišljenja i znanja, tehnološkog i filozofskog iskustva. Ser se upravo kreće u tim tačkama prelaza. Ako si umeren sa Serom, ako ne tražiš neku direktnu korist u čitanju njegovih knjiga, možeš ostati s njim zajedno u toj neodlučnosti, i možeš nastaviti da prepoznaješ tačke neodlučnosti, koje su za mene veoma zanimljive i važne. Jer, kada su stvari neodlučne, zanimljivo je na koju stranu će stvari otići i na koju stranu su odlazile tokom istorije. To je važno za novo polje interesovanja za generativnu genealogiju tehnologije koje sam počela da istražujem.

Kao jednu od ilustracija parazita, Mišel Ser koristi Lafontenovu priču o seoskom i gradskom mišu.[6] Naime, seoski miš parazitira na imanju nekog seljaka, koji pak parazitira na zemlji koju obrađuje i životinjama koje gaji. Na radu seljaka parazitira poreznik, koji živi u gradu, a kod koga živi gradski miš, i koji poziva seoskog miša u goste. Ser tako prikazuje serijski niz parazitiranja. Taj lanac je orijentisan, ima pravac, jednosmeran je, ali nikada nije završen. I to ima veze sa slikom zagađenja i aproprijacije zagađenjem. Mi prisvajamo zemlju tako što je zagađujemo, ali mi i parazitiramo na zemlji.

Važan rezultat ove analize jeste to da se čovečanstvo sagleda kao vrhunski parazit. Moj osećaj je da Ser to ne kaže optužujući, odnosno stavljajući sebe izvan toga. S druge strane, parazit je i tehnološka ideja, gde se Ser suprotstavlja instrumentalnoj teoriji komunikacije Kloda Šenona (Claude Shannon). Naime, njegova Matematička teorija komunikacije (A Mathematical Theory of Communication, 1948) [7] omogućava da se proceni količina informacije koja se prenosi. Šenon, zapravo, daje mogućnost naplate komunikacije, omogućavajući da se matematičkim putem utvrdi koliko je informacije prošlo, a koliko je izgubljeno, odnosno kako možemo što efikasnije što više informacije da prenesemo. Tako kod njega postoji pošiljalac i primalac poruke, i lanac komunikacije, kroz koji se prenosi i buka. Cilj je da se buka minimalizuje, da bi informacija bila što čistije preneta. 

No, postoje različiti nivoi korupcije informacija u vremenu, kao što jedan savremeni matematičar, Žil Dovek (Gilles Dowek), piše o razlici greške kod Šenona i kod Turinga (Allan Turing).[8] Greška bi, po Turingu, bila greška koja nas vodi na pogrešan put, poput greške u navigaciji, da umesto desno, skreneš levo. A greška po Šenonu bi bila uvek samo delimična, to je uvek samo probabilistička greška. Npr. ako umesto šećera staviš so u neko jelo, ono će ostati jestivo i nutritivno u određenoj meri. Ali uvek će to biti, ipak, delimično tačno preneta informacija.

Prema Mišelu Seru je, međutim, parazit upravo kanal. Imamo uvek buku između nas. Ali između nas postoji i neki zajednički repertoar, npr. repertoar jezika, ili stručne terminologije, kojim možemo da se sporazumemo. U buci, ako smo pažljivi, možemo da prepoznamo informaciju. Nije nam dakle zadatak da potpuno izbacimo buku, jer ako izbacimo buku, onda nema više ni komunikacije. Na kraju, i život je takva vrsta buke, i u toj buci seljak prepoznaje jabuku kao hranu, miš prepoznaje komadić sira… Parazitiranje je takođe oblik forme preživljavanja.

9. U svojim istraživanjima često govoriš o nevidljivosti tehnoloških infrastruktura u fizičkom prostoru. Zašto je to važno?

Što se tiče odnosa fizičkog prema nevidljivom, tu vidim vrstu trika suprotnosti, koji je zavodljiv. Upravo sam počela da se interesujem za antikolonijalizam zbog toga što je to u izvesnoj meri nevidljivo i nejasno. Zapravo, možda sam već kroz epsku poeziju postala osetljiva na antiimperijalizam: to je ono što sam primetila u buci školskog gradiva. Za mene je taj antiimperijalizam činio ono što je bilo zajedničko u Jugoslaviji. Razmišljajući o antikolonijalizmu, htela sam da izađem iz tih binarnih okvira naše – njihovo, ili privatno – javno, čak i fizičko – virtuelno. Jer, kao što vidimo, imperijalizam je još uvek tu, i menja se. Percepciju da su eksponenti moći ranije bili vidljiviji ili materijalniji nego danas treba da propustimo kroz filter imperijalizma, pa da sagledamo njegove fizičke i virtuelne rezultate. Digitalni antikolonijalizam ima dva predmeta kritike: jedan je moć kompanija i tehnički imperijalizam Google-a i drugih digitalnih servisa, kao multinacionalnih kompanija koje drže monopol na tržištu. Iako mislim da reč monopol nije dovoljno jaka, jer nije reč samo o privrednom monopolu, već se zaista radi o imperijama koje dominiraju višestrukim domenima života. A drugo je tzv. data kolonijalizam, kolonijalizam posredstvom podataka, da upotrebim termin iz knjige Cena konekcije (The Costs of Connection: How Data is Colonizing Human Life and Appropriating It for Capital) Nick-a Couldry-a i Ulises A. Mejias iz 2019. godine.[9] Veza je očigledna i možda suviše jednostavna, ali Couldry i Mejias zaista detaljno analiziraju nasleđene mehanizme starih metoda imperijalizma u današnjem svetu podataka, gde se sve smatra podatkom, a podatak se smatra istinom, kada odnosi i životi postaju čitljivi digitalnim tehnologijama. 

Opservatorija podataka: Projekcije; Radio Explorations projekat, Autorka: Selena Savić, 2022.

Kada govorimo o odnosu digitalnog i fizičkog prostora, mislim da je ovo relevantan pristup, jer sve prolazi kroz domen podataka. Ja se bavim data materijalizmom, oslanjajući se na informatički novi materijalizam, genealogiju, imploziju i feministički novi materijalizam koji mi daju pristup perspektivi na podatke u više domena; oni su relevantni fizički, ali i emotivno, ekonomski, ekološki itd. Na raznim nivoima, podatak ima ulogu. Ja se bavim time kako da te različite nivoe lociramo u podatku, te da vidimo kako to možemo da pratimo, kako možemo da pratimo tu materijalnost podatka, koji nije samo prostor na hard-disku, ili simbol u databazi. To nije samo elektronski signal ili simbolički kôd, nije samo čitanje realnosti u ovom trenutku – ali je i sve to zajedno. Ovde igra ulogu ona beskonačna afirmacija, „Da, i“. Mene zanima da istražim materijalnost podataka kroz sve te perspektive, koje su sveprisutne i gde u isto vreme nijedna nema prioritet, izuzev u nekom specifičnom kontekstu istraživanja. Mislim da mi antikolonijalističke teorije pružaju pristup tom pitanju.

Povodom tehnologije bih pomenula još dve knjige – Moguća istorija (Potential History) Arijel Ajše Azulaj (Arielle Aisha Azoulay),[10] u kojoj ova autorka mapira otpor kolonijalizmu, odnosno nudi mogućnost prepoznavanja istorije antikolonijalnog otpora. No, ona to ne radi u formi prosvetiteljske tradicije „otkrivanja“, jer su te forme otpora oduvek bile tu. Kao istoričarka umetnosti ona nudi slike, i prva imperijalna slika koju nudi jeste blenda objektiva koju objašnjava kao imperijalnu tehnologiju. Kada je postala dovoljno masovna, to je bila tehnologija koju su Evropske imperijalne vlasti u kolonijama mogle koristiti da istovremeno prisvoje ono što su slikali i same fotografije. Prema Azulaj, blenda je bila tehnologija kojom je svet razdvojen od realnosti slike primenom kolonijalnog pogleda. Takođe, blenda predstavlja zaštitu onog ko slika od onoga koga slika. Ta blenda je kao neko sečivo. Blenda je ono što razdvaja tebe sada od onog što će biti zapamćeno na slici. Kad se jednom blenda zatvori i otvori, ono što je bilo više nije, i sada je zapamćeno samo na slici, čime se razdvaja ono što je zapamćeno u vidu fotografije od realnosti. Ja ti tako uzimam sliku.

I najzad bih istakla knjigu Zagađenje je Kolonijalizam (Pollution is Colonialism) Maks Libuaron (Max Liboiron)[11], koja za mene ima direktnu vezu sa Mišelom Serom, i kroz zagađivanje i kroz prisvajanje. Parazit se, kao što smo već rekli, ne može jednostavno odrediti kao pozitivna ili negativna pojava. I zato se opire polarizaciji, što je za mene veoma važna mogućnosti. Jer mislim da je jedna od najvažnijih formi otpora danas da se ne polarizujemo olako. Zbog te polarizacije sam se interesovala za filozofiju afirmacije, koju nosi Delez, uz posthumanizam i novi materijalizam. Novi materijalizam koji sam čitala u radovima holandskih autorki poput Iris van der Tuin otvara mogućnost beskonačne afirmacije. Da nikad ne moraš da kažeš samo „Da“ ili „Ne“. Već možeš da reaguješ sa – „Da, i“.

Libuaron navodi da su kolonizatori preuzeli deo kontrole nad delom teritorije na kojoj su živeli njeni preci, u Kanadi i Severnoj Americi, upravo kroz gest zagađenja, i to uzimajući u obzir legislaturu zagađenja koja propisuje dozvoljene, takozvane bezopasne granice zagađenja. Naime, Libuaron navodi kako su naučnici koji su se bavili zagađenjem tokom 70-ih godina 20. veka smatrali da je njihov zadatak da utvrde koja je tačna količina zagađenja vode, vazduha i zemlje koja je štetna, odnosno ispod koje je okruženje u stanju da to zagađenje apsorbuje. I upravo to predstavlja kolonijalni odnos prema zemlji. Libuaron koristi termin Zemlja (Land), sa velikim „Z“, koji time postaje aktivni učesnik u igri, dok je u kapitalizmu i kolonijalizmu zemlja sa malim „z“, kao nešto što pasivno prihvata zagađenje. Mi ćemo da zagađujemo, ali do izvesne mere. Maks Libuaron tvrdi da je upravo ta „pretpostavka neumerenosti“ znak kolonijalizma.

10. Koliko je važno pitanje vidljivosti tehnoloških struktura oko nas?

Mislim da je to više pitanje dostupnosti nego vidljivosti. Mi treba da budemo nedostupni kako bismo napravili otklon od imperijalističke dominacije.

To oko vidljivosti priziva pitanje otvaranja crne kutije, što je još bilo aktuelno 90-ih godina, a i danas je s pojavom veštačke inteligencije. Ali s druge strane mislim i da je varka da očekujemo da je sve vidljivo. O tome su pisali i Ser, ali i Latur, kada na dnu Pandorine kutije otkrijemo nadu. Pitanje je čemu imamo pristup.

11. U tvom radu svakako postoji interdisciplinarna propusnost koncepata, koju pratiš kako neposredno u praksi u svojim istraživanjima, tako i kao teorijski koncept.

To je zanimljivo, jer neposredno referira na program koji sada predajem u Amsterdamu, a koji se zove Protoistorija veštačke inteligencije i mašina u umetnosti. Međutim, pitanjem interdisciplinarne propusnosti počela sam se baviti u tekstu „Travelling concepts“ kada sam opet čitala Mišela Sera, Izabel Stengers (Isabelle Stengers) i Mike Bal (Mieke Bal). Mišel Ser je jedan od veoma teško „prisvojivih“ autora, što mi se veoma sviđa. Mislim da se mora pročitati sve što je on napisao da bi se moglo nešto reći povodom određenog izvoda. I mislim da je to važno u današnjim diskusijama o antikolonijalizmu i tome kako čovek može odbiti da ga kapitalizam ponovo iskoristi. I kako da tvoja misao ne bude prisvojena od aktera koje ne želiš, kao što se to danas dešava Fukou i Ničeu. U okviru Serovog petotomnog projekta Hermes, poslednja knjiga nosi naziv „Severozapadni prolaz“ („Le Passage de Nord-Ouest. Hermès V“),[12] u kojoj diskutuje o (ne)mogućnosti prevođenja između prirodnih i društvenih nauka. On koristi metaforu teritorije kanadskog arktičkog arhipelaga (Bafinova zemlja, Hadsonov i Dejvisov moreuz), gde je kretanje zavisilo od promenljive konfiguracije leda a koji su starosedeoci, pre dolaska Evropljana, umeli da koriste. No, oni su taj prelaz uvek iznova morali da pronalaze i stvaraju.

Odnosno, ništa nije zauvek dato.

Istina, postoji kopno. Ali ono je fluidno, menja konfiguraciju, nema ničeg datog i zagarantovanog. Nema klasične kartografije. Tako i metode propusnosti između disciplina nisu fiksirane. I kao što svake godine moramo ponovo da tražimo gde se led otopio između ova dva kopna, tako i u svakom pojedinačnom i konkretnom slučaju moramo iznova koncipirati prevode između dva ili više domena nauke, promišljanja, između domena bavljenja bilo čime. Najvažnije: svako prevođenje mora da se realizuje uz puno poštovanje onoga što se tu nalazi. I ja tu učitavam mnogo feminističke teorije, koju Mišel Ser ne nudi ili bar ne eksplicitno. Ali poklapa se sa onim što nalazim u feminističkoj literaturi o obavezi, odgovornosti i zadovoljstvu da radiš sa onim što je tu. 

To prevođenje između pojedinih disciplina ima veze s postmodernističkim odbijanjem granica disciplinarnih teritorija, koje smo možda već odbili 70-ih godina prošlog veka, ali opet možda nedovoljno uspešno. Jer kod smernica finansijskih fondova, na primer, i dalje imamo jasno podeljene kategorije – da li se baviš ovom ili onom disciplinom? Mislim da je važno imati doprinose iz drugih disciplina i davati doprinos drugim disciplinama.

O ideji putujućih koncepata čitala sam kod Mike Bal (Mieke Bal). Ona je osnivačica polja kulturne analize, koje je uspostavila baš na fakultetu u Amsterdamu. Analiza koju razvija u knjizi Putujući koncepti u društvenim naukama: vodič (Travelling Concepts in the Humanities: A Rough Guide, 2002)[13] kreće se kroz sedam slika, obraćajući se otvorenim, poroznim konceptima, kao što su performans i performativnost (performativity). No, ona istovremeno ukazuje na tendenciju u društvenim naukama da se koncepti fiksiraju i kruto definišu. Te tako pominje tekst Džonatana Kulera (Jonathan Culler) koji istražuje i mapira kako su koncept performativnosti pogrešno prisvajale različite discipline i različiti autori, dolazeći do zaključka da je ta istorija, zapravo, istorija nesporazuma. Takav zaključak Mike Bal jasno kritikuje, jer se tu pretpostavlja autoritet koji nastoji da sačuva koncept od nesporazuma. Slažući se sa Mike Bal, mislim da treba da poštujemo i da cenimo, i da se radujemo tim „nesporazumima“, i novim značenjima i novim mogućnostima nekih koncepata.

Time sam se konkretno bavila u kontekstu digitalne arhitekture, jer me je to prevođenje uvek zanimalo. Mene je interesovalo šta softver donosi sa sobom kad ulazi u arhitekturu. Kada preuzimamo neki koncept, on sa sobom donosi još mnogo stvari. To nije pogrešno, već tu treba videti šta još tu možemo da prepoznamo.

Stvari su porozne, želeli mi to ili ne. Stvari se menjaju, želeli mi to ili ne. Ovaj disciplinarni gate keeping je svakako zamka, čiji je cilj da se očuva stanje kako jeste i da se očuva hijerarhija moći kakva jeste. Mene zanima da obratimo pažnju na ono šta još dolazi sa nekim konceptima dok oni prolaze kroz različite discipline.

Diskohedron, Gordan Savičić, Selena Savić, Philip Lammer, u okviru izlozbe Short Cuts, Kunsthaus Pasquart, Biel;
Fotograf: Gordan Savičić, 2015

12. Da li u ovakvim okolnostima možemo da mislimo o koncipiranju mogućeg prostora budućnosti?

Pošto se bavim nepreskriptivnim, teško mi je da govorim o budućnosti. S druge strane, mislim da je i vrlo neodgovorno da nemamo nikakve ideje o tome kako ćemo živeti. Jer tu nam se opet, sa pozicija moći, nameću teme koje se odnose na budućnost ili kako će to biti, kao što su nam iz prošlosti ostale informacije i vrednosti onih koji su imali moć.

Tako da razmišljajući o budućnosti, razmišljam, zapravo, o koncipiranju suživota. I to je nešto o čemu svi stalno razgovaramo. Tema studijskog programa na Institutu gde sam radila u Bazelu bila je „How will we live together“, a to je bila i tema Bijenala arhitekture u Veneciji 2021. Nije pitanje kako će izgledati stvari oko nas, već kako ćemo da živimo. Pitanje života je postalo dosta prominentno. I mislim da je to dobro, jer to za mene potvrđuje važnost tela.

Što se tiče tog istraživanja, i tu možemo otići u generativnu genealogiju. Kada se pitamo o budućnosti, i da li gledamo u budućnost ili prošlost, mislim da bi bilo zanimljivo da pokušamo gledati na to nekako kosmički, da imamo u vidu uvek i prošlost i budućnost. Da je budućnost uvek samo neka buduća prošlost. Ili da je prošlost bila jedna moguća budućnost. Taj pogled je uvek nekako usmeren na obe strane.

Generativna genealogija je koncept koji sam našla kod Iris van der Tuin, teoretičarke koja se bavi rodnim studijama i feminističkim materijalizmom.[14] Ona kreće od Fukoove genealogije. Van der Tuin je koristi kao argument u istoriji feminizma, te kaže da postoji pozicija zasnovana na mišljenju da je feminizam završio svoju misiju, da sada žene imaju pravo glasa, da su osvojile neke slobode itd. Ali postoji i pozicija koja tvrdi da prethodni feminizam ništa nije rešio i da nam tek sad treba feminizam. Te dve pozicije se ponavljaju u istoriji, ali su nam, po mišljenju Van der Tuin, i dalje potrebne za probleme koje imamo s ravnopravnošću i pravu na život. Ta istorija feminizma i potreba za bavljenjem feminizmom se menjaju, te su generativne za onu sledeću potrebu. Nasuprot ideji da treba samo linearno pratiti fenomene u istoriji, ona govori o preskakanju generacija, odnosno da se problemi feminizma menjaju, ali i ciklično vraćaju i ostaju. Poput travelling koncepta, koji dolazi iz prošlosti, nekog drugog domena, ali sa sobom uvek donosi još nešto novo. Ti problemi sa sobom uvek donose i klice nekih drugih problema i generativni su.

Fascinira me to da genealogija može biti generativna. Van der Tuin govori o zajedničkom korenu – „gen“, koji se može odnositi na generaciju, na rodove (gender) i ljude, koji su, zapravo, konačni. Genealoško stablo je uvek konačno i definitivno. Jer sam mogla imati samo te roditelje koje imam, ili decu koju imam. Ali s druge strane sâm gen je generativan, i to nam omogućava da se nađemo između onoga što se konkretno realizovalo i onoga što je bilo moguće da se realizuje. To bi bila neka generativna genealogija. Jer genealogija je uvek usmerena prema pogledu na uslove i ono što je bilo neophodno da bismo imali nešto što imamo danas. To nije jednostavno istorijsko praćenje, već dosta kompleksnije, koje nas navodi na razmišljanje šta je sve bilo potrebno u okviru nekog genealoškog procesa. A to nas onda upućuje na razmišljanje šta su stvari koje nisu nastale iz tog procesa, koje su to linije i pravci što su se tu završili, koji se nisu dalje nastavili, a bili su mogući. Dakle, mišljenje onoga što je bilo u prošlosti, što je generisalo ovu sadašnjost, mišljenje o tome šta bi bilo da je krenulo drugačije. Te najzad upućivanje na pitanje šta bismo mi hteli.

I to je metod kojim možemo analizirati zajedničko stanovanje i budućnost zajedničkog života u gradovima. Činjenica je da danas imamo model zadružnog stanovanja u Evropi kao veoma popularan. Danas možemo imati stambenu zadrugu u Švajcarskoj, na primer, dok pre 200 godina to nije bilo moguće, odnosno nije bilo konkretno realizovano. Kroz ovu razliku možemo sagledati stvari koje su dovele ili nisu dovele do zajedničkog stanovanja i šta nam nedostaje. 

Socijalističko nasleđe koje imamo dobar je primer generativne genealogije – istražiti šta je još od toga moglo biti, pogotovo povodom promišljanja načina života i načina stanovanja u budućnosti. Šta možemo da izvučemo iz toga i da gradimo na tom iskustvu.

13. Kojoj još temi smatraš da je danas važno posvetiti pažnju?

Danas se mnogo priča o ekološkim, održivim zgradama, o održivoj proizvodnji energije i hrane. Ali se dosta nominalno održivih projekata obraća i pitanjima antikolonijalizma, kojima se i ja obraćam kroz pitanje podataka, kroz kategorizaciju podataka i generalno kategorizaciju stvari.

Kad smo kod nekategorizacije stvari, bavila sam se pitanjem artikulacije radio-signala, što je bukvalno vežba u toj oblasti informatičke dekategorizacije, koja za mene otvara pitanje bavljenja antikolonijalnim praksama u kontekstu podataka i informatike. Antikolonijalizam je važan i u tom smislu da su i kategorizacija, klasifikacija i kolonijalizam nasilni u načinu na koji se uspostavlja ono što je prirodno i viđeno kao dato i onoga što je drugačije, različito ili drugo. Tako se i kolonijalizacija i klasifikacija zasnivaju na specifičnom razumevanju onoga što je različito i onoga što je dato za eksploataciju. Šta je uopšte priroda?  Klasifikacija je ono čime se bavio Aristotel u nameri da uspostavi jasnu i fiksnu hijerarhiju živih bića, što je prikazao u Velikom lancu bića („Scala naturae“). Nadovezujući se na Aristotela četiri veka kasnije, rimski filozof prirode Plinije II pokušao je da uspostavi kompletan traktat prirode u Istoriji sveta u kojoj nudi razvijenu taksonomiju života. U 18. veku Karl Lineus (Carl Linnaeus) formalizovao je te ideje u svom sistemu prirode koju je taksonomski organizovao i uspešno klasifikovao hiljade životinjskih i biljnih vrsta. Taj sistem i danas koristimo u latinskim nazivima biljaka i životinja. Istorija filozofije bogata je pokušajima uspostavljanja dosledne i racionalne hijerarhije oblika života, kao što pokazuje Oksana Timofejeva u knjizi Istorija životinja: filozofija.[15] Kategorizacija živo-neživo, toplo-hladno, inteligentno-neinteligentno – to su društvene kategorije, koje nisu date, nego smo ih mi smislili, iščitavajući ih u prirodi i tako je kolonizujući. Odupirući se tome, u tekstu „Modelling Matters of  Commoning“ pokušala sam, zajedno sa Šintarom Mijazakijem (Shintaro Miyazaki), da kroz ekofeminizam analiziram nedostatke klasifikacije koji se iz prirodnih nauka prenose u informatičke sisteme. Ekofeminizam upućuje na to da oduvek, od kad postoji opresija nad ženama i nad prirodom, imamo problem eksploatacije resursa i potencijalnog uništenja zemlje, kroz tu eksploataciju, nedostatak vode, emitovanje CO2, mogućnost celokupnog kraha. Taj krah se dešava zbog eksploatacije ekoloških resursa. Za mene je ekofeminizam problematičan jer esencijalizuje ženu i ženskost, ali svakako uspešno problematizuje status žene kao biološke figure koja je prisvojena od strane patrijarhata kao sredstvo za reprodukciju, u istoj meri kao i domaće životinje na farmi. I taj koncept eksploatacije žene i domaćih životinja i prirodnih resursa nešto je što ekofeminizam izjednačava, a jedini je izlaz da se sa svim tim eksploatacijama istovremeno prestane. Znači, ne možemo da radimo na emancipaciji žena a da nastavimo da eksploatišemo zemlju, životinje itd. Moramo prestati da gledamo na sve kao na resurs i kao prirodno. Jer prirodno je u ovom smislu ono što nije čovek i nad čime se u zapadnom političko-ekonomskom sistemu čini da imamo pravo da dominiramo. Pravi zadatak antikolonijalizma je da se to pravo dominacije uništi.

14. Ali čini se da u takvim vrstama diskusije učestvuje samo uzak krug ljudi.

Istina je da u mnogim sferama života postoji taj gate keeping model koji se stara da mali broj ljudi može doneti odluke za većinu, kao i odlučivati o načinu kojim se bira ko je uopšte taj ko će odlučiti šta je važno. S druge strane, ne možemo istovremeno diskutovati sa svih sedam milijardi ljudi na planeti. U toj buci treba prepoznati zajedničke probleme. Problematično je i to što promišljanje strategija antikolonijalizma uključuje veoma ograničene grupe ljudi, delom zbog toga što mali broj ljudi to sebi može da priušti, a delom i zato što ti krugovi takođe poseduju svoje sisteme gate keeping-a i isključivosti. Nadam da stavovi do kojih ćemo doći promišljanjem antikolonijalizma neće biti „preskriptivna uputstva“ – „ovako to treba“.

Teško je pozicionirati se, u odnosu na ono čemu želiš da doprineseš. U kontekstu kvaziinkluzije zanimljiv je bio tekst u kome se autori (ima ih dvadeset troje) nedavno objavljenog teksta „Dekolonizacija otvorene nauke: južne perspektive“ („Decolonizing Open Science: Southern Interventions“) protivio efektima „otvorene nauke“. To mi je bilo odmah zanimljivo, da se neko protivi otvorenim izvorima znanja!? Ali autori zastupaju zanimljivu tezu da je „Open“ termin koji sa sobom nosi određenu hegemoničnu moć i koji vladajuća klasa veoma rado koristi da uključi one koje je primorana da uključi, i da tim putem, zapravo, zadrži status quo i svoju moć.

Svakako, ta (ne)mogućnost inkluzije jeste važno pitanje. U Amsterdamu npr. postoji događaj koji se zove „Dekolonijalni dijalozi“, koji se održavaju u sali koja nosi naziv holandske Istočnoindijske kompanije. Što je, zapravo, zanimljiva ideja, da se baš u sali sa takvim nazivom održavaju antikolonijalni dijalozi. Jer postoje primeri skidanja pločica u muzejima i na spomenicima, pošto su nazivi na tim pločicama postali problematični, što je naravno loše, jer se kolonijalna istorija ne može tako skinuti ili prekriti. Uglavnom, na dijaloge su bili pozvani i predstavnici starosedelaca ili određenih manjinskih grupa u Holandiji poput Kurasao (Curaçao) zajednice, te predstavnici zajednica čiji su životi i porodice uslovljeni tim prethodnim kolonijalizmom. Moglo se tu čuti dosta zanimljivih stvari, ali onda je jedan učesnik uzeo reč i prokomentarisao kako se tu govori o politikama, ali da većina ljudi iz njegove zajednice jednostavno pokušava da preživi. Pitanje u ovom trenutku za njih nije kako ćemo da koncipiramo zakone, i osnujemo nezavisne banke, već kako da sutra imamo šta da jedemo i od čega da živimo. O tome treba razmišljati.

Lista referenci (preporuke za čitanje)

  1. Azoulay, Ariella. Potential History: Unlearning Imperialism. London: Verso, 2019.
  2. Bal, Mieke. Travelling Concepts in the Humanities: A Rough Guide. Green College Lectures. Toronto: University of Toronto Press, 2002.
  3. Couldry, Nick, and Ulises Ali Mejias. The Costs of Connection: How Data Is Colonizing Human Life and Appropriating It for Capitalism. Culture and Economic Life. Stanford, California: Stanford University Press, 2019.
  4. Dowek, Gilles. Vivre, aimer, voter en ligne, et autres chroniques numériques. Impromptus Le Pommier ! Paris: le Pommier, 2017.
  5. Galloway, Alexander. “Are Some Things Unrepresentable?” Theory, Culture & Society 28, no. 7–8 (December 1, 2011): 85–102.
  6. Haraway, Donna. “Situated Knowledges: The Science Question in Feminism and the Privilege of Partial Perspective.” Feminist Studies 14, no. 3 (1988): 575.
  7. Lefebvre, Henri. Eléments de rythmanalyse: introduction à la connaissance des rythmes. Explorations et découvertes en terres humaines. Paris: Éd. Syllepse, 1992.
  8. Izdanje na engleskom: Lefebvre, Henri. Rhythmanalysis: Space, Time, and Everyday Life. London ; New York: Continuum, 2004.
  9. Liboiron, Max. Pollution Is Colonialism. Durham: Duke University Press, 2021.
  10. Serres, Michel. Le Parasite. Paris: B. Grasset, 1980.
  11. Serres, Michel. Le Passage Du Nord-Ouest. Hermès V. Collection “Critique” 5. Paris: Éditions de Minuit, 1980.
  12. Serres, Michel. Le mal propre: polluer pour s’approprier ? Nouvelle éd. Poche le Pommier. Paris: Édition le Pommier, 2012.
  13. Shannon, Claude E. “A Mathematical Theory of Communication.” Bell System Technical Journal 27, no. 4 (October 1948): 623–56.
  14. Smith, Macs. Paris and the Parasite: Noise, Health, and Politics in the Media City. Cambridge, MA, USA: MIT Press, 2021.
  15. Timofeeva, Oxana. The History of Animals: A Philosophy. Ethics and Moral Philosophy. Bloomsbury Academic, 2018.
  16. Van der Tuin, Iris. Generational Feminism: New Materialist Introduction to a Generative Approach. Lanham – Boulder – New York – London: Lexington Books, 2015.
[1] Galloway, Alexander. “Are Some Things Unrepresentable?” Theory, Culture & Society 28, no. 7–8 (December 1, 2011): 85–102. https://doi.org/10.1177/0263276411423038.
[2] Haraway, Donna. “Situated Knowledges: The Science Question in Feminism and the Privilege of Partial Perspective.” Feminist Studies 14, no. 3 (1988): 575. https://doi.org/10.2307/3178066
[3] Lefebvre, Henri. Eléments de rythmanalyse: introduction à la connaissance des rythmes. Explorations et découvertes en terres humaines. Paris: Éd. Syllepse, 1992. Engleski prevod: Lefebvre, Henri. Rhythmanalysis: Space, Time, and Everyday Life. London ; New York: Continuum, 2004.
[4] Serres, Michel. Le mal propre: polluer pour s’approprier ? Nouvelle éd. Poche le Pommier. Paris: Édition le Pommier, 2012.
[5] Smith, Macs. Paris and the Parasite: Noise, Health, and Politics in the Media City. Cambridge, MA, USA: MIT Press, 2021.
[6] Serres, Michel. Le Parasite. Paris: B. Grasset, 1980.
[7] Shannon, Claude E. “A Mathematical Theory of Communication.” Bell System Technical Journal 27, no. 4 (October 1948): 623–56.
[8] Dowek, Gilles. Vivre, aimer, voter en ligne, et autres chroniques numériques. Impromptus Le Pommier ! Paris: le Pommier, 2017.
[9] Couldry, Nick, and Ulises Ali Mejias. The Costs of Connection: How Data Is Colonizing Human Life and Appropriating It for Capitalism. Culture and Economic Life. Stanford, California: Stanford University Press, 2019.
[10] Azoulay, Ariella. Potential History: Unlearning Imperialism. London: Verso, 2019.
[11] Liboiron, Max. Pollution Is Colonialism. Durham: Duke University Press, 2021.
[12] Serres, Michel. Le Passage Du Nord-Ouest. Hermès V. Collection “Critique” 5. Paris: Editions de Minuit, 1980.
[13] Bal, Mieke. Travelling Concepts in the Humanities: A Rough Guide. Green College Lectures. Toronto: University of Toronto Press, 2002.
[14] Van der Tuin, Iris. Generational Feminism: New Materialist Introduction to a Generative Approach. Lanham – Boulder – New York – London: Lexington Books, 2015.
[15] Timofeeva, Oxana. The History of Animals: A Philosophy. Ethics and Moral Philosophy. Bloomsbury Academic, 2018.