Uroš Krčadinac, Kadar iz video instalacije o kentaurskom crtanju, izložba “Kentaurski crtež”,
Galerija nauke i tehnike SANU, 2023.

Povodom izložbenog projekta Uroša Krčadinca “Kentaurski crtež”, Galerija nauke i tehnike SANU, septembar 2023.

Svaka dovoljno razvijena tehnologija ne može se razlikovati od magije
Arthur C. Clarke

Pre gotovo 70 godina francuski umetnik Nikolas Šefer (Nicolas Schöffer) predstavio je rad CYSP 1 (1956), prvu kibernetičku skulpturu, koja je posedavala autonomnost pokreta na osnovu ugrađenog računarskog programa. [1] Ovaj pravac razvoja medijalne umetnosti koji problematizuje odnos čoveka i mašine kasnije se kontinuirano može pratiti od radova Žana Tingelija (Jean Tinguely) poput Méta-matics (1959), sve do mašinske sofisticiranosti Murakamijevog Robot Arhats (2016), ali i distopijskih radova RAP (Robot Action Painter, 2006) ili PRO (2017) Leonela Mura (Leonel Moura), u kome crteži koje proizvode mali roboti nisu unapred programirani, već predstavljaju rezultat njihovog autonomnog reagovanja na različite frekvencije zvuka, ili sa druge strane Katje Novitskove If only you could see what I’ve seen with your eyes, sa postinternet scenom “umetnosti za druge inteligencije”.

Ovaj skicozni evolutivni osvrt treba da potkrepi važnost koje ima izučavanje savremenih dela novomedijske umetnosti u okviru glavnog toka istorije umetnosti, ali i u prožimanju sa drugim naukama iz oblasti medija, tehnike, informatike, svakako i filozofije.  Jer, zajedničko možda svim pomenutim primerima jeste kontinuitet dadaističke razigranosti i kritičke oštrice, nonsensa i otpora, ali i pravac umetničke misli i delovanja koji prati tezu da su ljudi, zapravo, oduvek bili povezani sa tehnologijom.

Francuski filozof Bernard Stiegler (1952 – 2020), u čuvenom trotomnom delu “Tehnika i vreme”(1994, 1996, 2001), pisao je o tehnološkoj uslovljenosti čoveka, te o “izvornoj prostetici” (originary prosthetics), odgovarajući na “izvornu tehničnost” (originary technicity), termin koji je uveo Arthur C. Clarke . Stieglerova postavka zasnovana je na poziciji da su ljudi oduvek bili povezani sa tehnologijom, počevši od otkrića vatre, kamena, jezika, tako da pre-tehnološki čovek i ne postoji. Tehnika je stoga antropološka konstanta. Iako svesni činjenice da je čovek u svojim kognitivnim i afektivnim kapacitetima stvoren u povezanosti i prožetosti sa tehnologijom, ipak nas aktuelno nekontrolisano ubrzanje digitalnih inovacija, sa medijskom standardizacijom koja proizvodi duhovnu pustoš i moralnu apatiju, sve više nagoni da se zapitamo i o sopstvenoj poziciji u vremenu sveprožimajućih implikacija savremene tehnologije na društvo.

Pitanje veštačke inteligencije je posebno u oblasti umetnosti dovelo do burnih reakcija. Zbog principa na kojima se zasniva mašinsko učenje, usložnjava se pitanje autorskih prava, u toku su štrajkovi umetnika, scenarista. Pod uticajem nove tehnologije društvo će se, svakako, veoma brzo transformisati. Istina, na različitim nivoima, i različitim brzinama, imajući u vidu društvenu i ekonomsku stratifikaciju, dostupnost tehnoloških sistema, ali i pitanja individualnog pristanka.

Međutim, ono što je izvesno jeste da smo u veoma kratkom vremenskom periodu prošli fazu fascinacije zasnovane na zabavnim, ali ne i manje impresivnim mogućnostima veštačke inteligencije da stilski precizno oponaša osobeni umetnički izraz ili da generiše stvaranje dela na osnovu već postojećih radova, poput popularnih filmskih trejlera obrade filmskih klasika u stilu Wesa Andersona. No takve adiktivne aplikacije, mamiservise i mamioruđa većinom razumemo kao deo agresivnih PR kampanja najvećih tehnoloških kompanija današnjice čiji su to proizvodi. Ipak, parafrazirajući nedavnu reakciju grčkog ekonomiste Janisa Varufakisa povodom kritičkog preispitivanja svih negativnih ekonomsko političkih implikacija pojave veštačke inteligencije  – Zastanimo na trenutak, i iskoristimo priliku da najpre aplaudiramo ljudskom umu koji je uopšte omogućio pojavu VI.

A umovi savremenih umetnika su onda sve više počeli da se zanimaju za principe na kojima počiva eksploatacija od strane najvećih tehnoloških kompanija i da ukazuju na katastrofalne konsekvence brutalnog korišćenja prirodnih i ljudskih resursa. Pravac i dalje pregnantan u polju aktivističkog i istraživačkog diskursa u ovoj oblasti.

***

Uroš Krčadinac je umetnik, softverski inženjer, pesnik, putnik, profesor, u čijem radu možemo pratiti gotovo sve prethodno navedene, a kritički intonirane etape, posmatrajući genezu njegovog pristupa ovoj temi. Najpre fascinaciju i igru (Synesketch, 2008), potom kritički diskurs eksploatacije, sve do pitanja procesa građenja identiteta čoveka današnjice, koji je posredovan od strane najvećih tehnoloških kompanija (Svesvrstrani, 2022).

Uroš Krčadinac, Svesvrstane zastave, 2022.2023.

U vreme kada je strategija umrežene profilnosti ključna kategorija umetničkog, ali i generalno ljudskog izraza i ključno oruđe izgradnje identiteta, [2] Krčadinac u polje javne diskusije uvodi problematizaciju fenomena identiteta nakon autentičnosti i to najpre u projektu “Svesvrstrani”, ali nakon toga i u okviru drugačije postavljenog predloga u “Kentaurskom crtežu”.

Naučnik i umetnik sada drugačije postavlja pozicije. Čovek tu nije više samo nevoljni, pasivni i eksploatisani izvor podataka, koji se koristi isključivo za potrebe ostvarivanja profita, a čiji je identitet rezultat stihijski nekontrolisanih i nevidljivih sila tehnoloških superstruktura. Čovek je sada ona strana koja predlaže aktivan i koautorski odnos. A mašina je vidljiva.

***

Nedavno je Krčadinac u tekstu “Data Dada” [3] podsetio na nemogućnost algoritama Fejsbuka da prepoznaju antifašistički rad (Džona Harfilda), ironiju ili sofisticiranost umetničkog izraza.  Algoritmi su, podseća Krčadinac, mašine koje deluju po principu – “AKO – ONDA”, te kritički zapaža – “Ali, badava kreativnost: Fejsbukova veštačka inteligencija prepoznala je oblik kukastog krsta i sliku automatski skinula s društvene mreže. Algoritam se držao jednostavnog politički korektnog pravila:

IF svastika
THEN fašizam”

Zato on, na postavljenu jednačinu “AKO – ONDA” veštačke inteligencije, odgovara, kao umetnik, drugačijom premisom koja glasi: “AKO – ŠTA ONDA?”.

Šta umetnik radi u ovom susretu nauke, tehnike i umetnosti? Šta on donosi u ovu interdisciplinarnu debatu, za pregovarački sto? Donosi razumevanje značenja slike i traganje za percepcijom sveta.

***

Zato označavanje ovog crteža kao kentaurskog, izuzev očitog isticanja njegove hibridne prirode (čoveka i mašine), ukazuje i na nešto drugo. Pozovimo se, ipak, na mudrog i obrazovanog Hirona, koji je podučavao umetnost i nauku, gde bi oznaka kentaursko označavala i dvostruku prirodu u radu samog umetnika, koji je i softverski inženjer, ali i umetnik i pisac.

Krčadinac uporedo misli i kao naučnik, inženjer, ali mu je, kao umetniku, blizak i mitski doživljaj sveta. Mitski shvaćeno u kontekstu mitskog mišljenja koje proizvodi čuđenje, provokaciju, igru, iznenađenje, oduševljenje, kako to mudro zapaža psiholog James Hillman. Mitsko koje ima veze sa maštom. U ovom slučaju multidimenzionalnom maštom autora koji u svom radu spaja različite materijale, pristupe i oblasti – kartografiju, crteže, vizualizaciju podataka, instalacije i performanse, animaciju, dizajn, istraživanje, poeziju, softvere, veštačku inteligenciju … I edukativni rad.

Za potrebe ovog teksta izdvojićemo upravo njegov edukativni rad. Krčadinac je vanredni profesor na Fakultetu za medije i komunikacije Univerziteta Singidunum. Njegova praksa često uključuje i osmišljavanje i vođenje radionica. No, u samom pristupu problemu veštačke inteligencije dolazimo do ključne uloge njegovog shvatanja edukatorskog posla.

Naime, veliki deo današnje produkcije koja se odnosi na pitanje veštačke inteligencije podrazumeva istraživanja iz oblasti mašinskog učenja, odnosno načina na koji su naš rad, naše vreme, interesovanja, emocije eksploatisani od strane velikih tehnoloških kompanija. Ali, osim mašinskog učenja, jedan deo umetnika se obraća i pitanju simboličke veštačke inteligencije (symbolic reasoning). I tu dolazi do izražaja značaj edukatorskog u u ovom segmentu rada Krčadinca. Jer on pristupa mašini poput nastavnika koji podučava. Gotovo brižno. Svakako veoma pažljivo i precizno. Pruža joj materijal na osnovu kojeg mogu uspostaviti razgovor. U pitanju je fino, precizno “štimovanje” dijaloga sa mašinom, za koji je bilo potrebno nekoliko hiljada ručno izrađenih crteža neophodnih za izradu programa na osnovu kojeg će biti realizovan ovaj svojevrsni koautorski događaj. Rad sa veštačkom inteligencijom zahteva posvećeno roditeljstvo.

Uroš Krčadinac, Algoritamska grafika, “Re:Rematch Man + Machine Vs Man + Machine”, 2020.

U svojim referencama autor uvek navodi primer Garija Kasparova kao prvog čoveka koji je izgubio posao zbog pojave veštačke inteligencije. Jer, nakon što je 1997. godine izgubio partiju šaha od IBM-ovog Deep Blue kompjutera Kasparov je dao predlog uvođenja “kentaurskog šaha” u kome igraju ljudi uz asistenciju veštačke inteligencije.

Tako da Krčadinac, zapravo, usložnjava pitanje. To nije proizvod koji je generisan od strane veštačke inteligencije, kao rezultat  svih naših nesvesno datih podataka i informacija. To je angažovani, otvoreni, kooperativni odnos.

Istovremeno, kod ovog autora to nisu ni nevidljive strukture koje se kriju iza naših ekrana, već veoma otvoreno fizički prisutna i vidljiva “robotska ruka”, odnosno crtajući ploter.

Zato u ovo doba preispitivanja pozicije autora u kontekstu pojave veštačke inteligencije, Krčadinac nudi nijansiranu poziciju i rekalibrira kreativnost kao delimično generisanu od strane veštačke inteligencije. Uostalom, nije li ljudska kreativnost oduvek predstavljala rezultat uticaja i mnoštva neljudskih agenasa u čoveku – bakterija, droga, kafe, raznih stimulansa, virusa, mreža (podzemnih mreža gljiva, korenja drveća), sve do inteneta? To je ta međupovezanost na koju autor referira.

Nismo li oduvek bili svojevrsni kiborzi? Iako više autora navodi ovo poređenje, zbog skretanja pažnje na značaj pisaca naučne fantastike, čije se novele i romani čine ključnim za razumevanje vremena u kome živimo, navešćemo razmišljanja iz novele “Istinitost činjenica, istinitost osećanja” Teda Ćanga (Ted Chiang) – “Nismo li oduvek bili kognitivni kiborzi, čim smo savladali da tečno čitamo?”. Jer, često se zaboravlja da je i pisanje forma tehnologije. [4]

Zato u dijalogu koji se vodi u ovom projektu Krčadinac slika razigrane i gipke čovečuljke, “Čiča Gliše” koji prožimaju sve facete njegovih istraživanja i rada. Dok mašina, sa druge strane, pravcima strelica u crvenoj boji, prati dinamiku sila međuprožetosti čoveka i neljudskih agenasa koji nas sve vreme prate.

Uroš Krčadinac i robot (crtajući ploter), Asemičke mape sistema, u okviru projekta “Kentaurski crtež”, 2023.

Rezultat je nepredvidiv, svakako. No, grubo parafrazirajući Hajzenberga – “Kad god napredujemo od poznatog ka nepoznatom, nadamo se da ćemo nešto shvatiti, ali u isto vreme primorani smo da naučimo novo značenje reči ‘shvatiti’.”

Ima dosta toga optimističnog kod Krčadinca, pozitivnog naboja naspram defanzivne taktike.

***

Vratimo se na značaj mitskog, jer nam je i sam autor to nametnuo nazivom projekta. Naime, mitski doživljaj sveta implicira ono sveprisutno, neuhvatljivo, ali i večno. Nažalost, večno je kao kategorija danas prognano iz javnog diskursa, jer povlači za sobom niz karikaturalnih konotacija, poput verovanja u jednoroge. Na sličan način kao što je u savremenoj umetnosti i poetično prognano i prezreno kao dekorativno i sentimentalno. No, mislimo mitsko koje je sveprisutno, ali i autonomno poput domena sna, koji ima ključni značaj za psihu čoveka. Ono što se nikad nije dogodilo, ali uvek jeste.

I zato Krčadinac postavlja pitanje upravo o važnosti sna, inverzijom naslova čuvenog romana Filipa K. Dika – “Androidi ne mogu da sanjaju, no možemo li mi?”. Od umetnika se očekuje da nam pomognu da shvatimo ovaj korak prema novoj, nepoznatoj etapi. Veštačka inteligencija ima neograničenu sposobnost obrade podataka iz prošlosti. Umetnik se bavi eksperimentalnim predviđanjem.

A te eksperimente autor realizuje kroz ponovno uspostavljanje veze između poetskog i diskurzivnog, i prevazilazi tu dihotomiju u svom čudesno razbarušenom i vrcavom radu, zasnovanom na preciznosti naučne misli i tehnike izvedbenog postupka, ali i na razigranosti i poetičnosti intimnog i ličnog izraza. I na tome se zasniva ubedljivost načina razmišljanja, predloga i rada ovog autora. Jer on zna da je filozofska spekulacija u ovom slučaju neodvojiva od poetskog akta.

***

Kadar sa otvaranja Olimpijskih igara u Atini 2004. godine

Jedna od najupečatljivijih scena otvaranja Letnjih olimpijskih igara 2004. godine u Atini, u vreme kada je to još uvek bio događaj koji je uistinu objedinjavao celu planetu, predstavljala je prizor kentaura koji odapinje strelu prema monumentalnoj, visoko stilizovanoj skulpturi glave iz vremena kikladske kulture. Impresivna kikladska glava, kao jedan od prvih figuralnih prikaza u istoriji čovečanstva, istovremeno je i artefakt koji simbolizuje početne korake u razumevanju čoveka i kulture. Odapinjanje strele tada je na stadionu u Atini iniciralo čitav niz projekcija zasnovanih na istraživanjima Sunčevog sistema i drugih naučnih proračuna. No, onda se sa rasklapanjem kikladske glave ukazala figura kurosa iz arhajskog perioda, a ubrzo nakon (i ispod) toga i figura iz klasičnog perioda grčke skulpture. U srži cele modularne kompozcije koja se otvarala pred publikom, nalazio se čovek koji je oprezno balansirani hod, pod stalno promenjivim uglovima rotirajuće kocke po kojoj je hodao, pretvarao u scenu prekrasnog plesa.  

Oduvek smo hodali po stalno menjajućim uglovima ove kocke. I danas smo došli do novog ugla koji treba savladati. I treba da pružimo korak.

Snimak sa tog otvaranja podsetio je da su to bile retke prilike kada se slikama moglo aplaudirati.

Slikama se retko kad, gotovo nikada ne aplaudira, ali intimno verujem da treba uraditi nešto neočekivano, možda i pogrešno, van protokola, zbuniti algoritam koji ne prepoznaje nagrađivanje slika aplauzom, i ohrabreno tapšati pozicijama koje Krčadinac danas predlaže i gradi.

***

Tekst se objavljuje kao deo projekta razvoja digitalne platforme časopisa (O)GLED, uz podršku Sekretarijata za kulturu grada Beograda



[1] Pod uticajem razvoja kibernetike, Nikolas Šefer kreira niz radova, od kojih je prvi “CYSP 1” (akronim sačinjen od početnih slova Cybernetic i Spatiodynamic). Na osnovu ugrađenog računarskog programa skulptura je mogla da reaguje na spoljne stimuluse. Rad je prvi put predstavljen u teatru Sarah Bernard u Parizu u okviru programa posvećenog poeziji. Više o evoluciji medijske umetnosti zasnovane na odnosu odnosu tehnologije i participativnih formi umetnosti u istraživanjima istoričara umetnosti Franka Poppera “From Technological to Virtual Art,” Leonardo Books, MIT Press, 2006 i “Art of the Electronic Age”, Thames & Hudson, 1997.

[2] Tema obrađena u knjizi Hansa-Georga Moellera I Paula J. D’Ambrosia “You and Your Profile: Identity After Authenticity”, Columbia University Press, 2021.

[3] Objavljen u časopisu “(O)GLED”, proleće 2023, anonymous said:, str.112-119.

[4] Pripovetka “Istinitost činjenica, istinitost osećanja” objavljena je u zbirci pripovedaka Teda Ćanga “Izdisaj”, Booka, 2020.