Vladan Joler, Novi ekstraktivizam, (segment) 2020.

NOVI MATERIJALIZAM NOVOG EKSTRAKTIVIZMA

Narativ individue je jedan od značajnijih produkata kartezijanskog modela sveta, u kom su kognitivni kapaciteti isključivo vezani za mentalne misaone procese, izolovane kako od tela tako i od društva i prostora participativnog znanja. Ali onog trenutka kada decentriramo prostor narativa kako korisnika/ce individue tako i epistemoloških postulata humanizma iz kartezijanske slike bića u telesni, sami narativi gube na svojoj snazi. Korisnik/ca nije ni individua niti dividua, već je čitav jedan dinamičan agentni asemblaž u praksi, a procesi korisničke interakcije i odlučivanja nisu samo racionalni, već duboko afektivni i relacioni.

Ekstraktivizam kao izam

Među ključnim rečima koje svakodnevno udišemo, retko koja na tako bogat način opisuje uslove proizvodnje znanja, iskustva i kulturnih obrazaca današnjeg globalnog neoliberalnog konteksta kao što je ekstraktivizam. Bilo svesno ili nesvesno, ciljano ili usputno, puls ekstraktivizma se napipava širom sveta kao jedan od duhova vremena, zloslutnih i upornih, a mnogi bi rekli i beskrupuloznih. Koncept koji je primarno nastao zarad objašnjenja praksi eksploatacija i osiromašenja prirodnih resursa, konkretno u Južnoj Americi, proširio je svoju primenu na simbol načina razmišljanja i vrednosnog sistema velikih monopolističkih multinacionalnih korporacija čije prakse predstavljaju pogon savremenog tržišno orijentisanog sveta. Kao primer, organizacija Berliner Gazzette je 2022. fokusirala svoju godišnju konferenciju o najznačajnijim globalnim pitanjima današnjice na ovaj termin s naslovom „Posle ekstraktivizma“.[1] Upravo je ta reč i u naslovu skorašnje izložbe Vladana Jolera, koja je prikazana u mnogim prostorima širom Evrope, počevši od MSUV-a u Novom Sadu i AKSIOME u Ljubljani. Lokus ekstrakcije u njegovom radu ne nalazi se u prirodnim resursima u njihovom osnovnom značenju, već u drugoj vrsti današnjih vrednih minerala, ili kako se često nazivaju – današnjim novim gorivom – bihejvioralnim, personalizovanim podacima koji čine osnovu današnje ekonomije pažnje. Na osnovu ovih par primera već postaje jasno da savremeni ekstraktivizam obuhvata prostor prirodnih resursa i prostor ljudskog ličnog iskustva u objedinjen nepresušan izvor sirovina neoliberalnog tržišta. Upravo tu leži ključ pitanja šta je to novo u novom ekstraktivizmu, frazi koju Joler koristi u nazivu svog rada.

Jedna od postavki koju ovaj tekst postavlja kao misaoni eksperiment jeste ideja da ekstraktivizam kao princip daje alate za preciznije sagledavanje savremenog globalnog kapitalizma kroz njemu ključne materijalne prakse. U trenutku kada prekomerni procesi proizvodnje značenja donose inflaciju jezika, reč kao što je globalni kapitalizam se svakom novom upotrebom praktično prazni od značenja, pa se vežbanje upotrebe njegovih sinonima i instrumenata može koristiti kao adekvatniji kontekstualni ciljani označitelj za pojavne oblike neoliberalnog habitusa. U skladu s predloženom vežbom, ovaj tekst posmatra princip ekstrakcije kao plodniji termin za paradigmu trenutnog neoliberalnog trenutka i pristupa tome kako se ova paradigma oslikava u različitim senzornim, kognitivnim i diskurzivnim skalama u svojoj materijalizaciji.   A kako se rad „Novi ekstraktivizam“ bavi skaliranjem na nivou percepcije kroz fraktalne strukture asemblaža, tako će i ovaj tekst pokušati da pristupi pojmu ekstraktivizma fraktalno kroz konceptualni okvir agentnog asemblaža[2] i različite, isprepletene i međusobno komplementarne dimenzije njegovog prostiranja u savremenom društvu.

Pokušaj kreiranja medijsko ekološke celovite slike savremenog ekstraktivizma nezahvalan je posao jer se zamke isprepletenih simultanih a nekauzalnih pojava nalaze na svakom koraku tehnokulture. Lako je imenovati pojave hiperobjektima kada skoro svaka u 21. veku može delovati kao jedan. Nasuprot pojmu hiperobjekat, koji dolazi iz objektno orijentisane ontologije, novi materijalizam kao posthumanistička škola mišljenja nudi koncept agentnog realizma,[3] kao dinamični i kontekstualni spektar intra-aktivnosti u kom se diskurs i materija međusobno proizvode. Ono što razlikuje ovaj termin od hiperobjekta jeste fokus na materijalnosti procesa i aktera, njihovu mnogostrukost, otelotvoren subjektivitet i povezanost. Pored toga što materijalizam donosi konkretizaciju pitanja kojim se bavi, ovaj tekst ga vidi kao sastavni deo afektivne ekstrakcije današnjih algoritamskih ekosistema.

Ekstrakcija kao materijalno prostiranje

Iako ključna za kontekst kasnog neoliberalizma, logika ekstrakcije se prostire dublje i dalje od čisto ekonomsko-političke. Ona takoreći spaja nasleđe humanizma, projekta kolonizacije (praktično jednim od instrumenata humanizma) i kartezijanske koncepcije sveta (takođe neodvojivim delom humanizma) sa globalnom neoliberalnom ekonomijom baziranom na bihejvioralnoj nauci u praksi. Kao naredni stepen pokretne trake doba mehanizacije, standardizcije i automatizacije, ekstraktivizam ne samo što optimizuje i ubrzava ove procese već donosi usložnjavanje relacija unutar agentnog asemblaža. Tako bismo mogli reći da, iako relativno mlad termin u upotrebi, on se oslanja na dugotrajnu i istorijski dobro poznatu paradigmu kolonizacije, koju širi dalje u nove teritorijalne dimenzije nematerijalnog rada, afekta i najintimnijih slojeva ljudskog iskustva, i kao takav, on nosi sa sobom sve odlike teritorijalizacije kroz oduzimanje, krađu i silu. Šta su bili krstaški ratovi nego oblik ekstraktivizma, kako teritorijalni tako i afektivni?

Budući da ekstraktivizam koji nas trenutno zanima pripada vremenu kasnog neoliberalnog stadijuma, želimo da se usmerimo na to što je za njega karakteristično. Jedna od njegovih specifičnosti jeste to što ljučni procesi ekstrakcije ostaju nevidljivi, dok ne pređu horizont prihvatljivosti, kao u slučaju Agloboši (Agbogbloshie) u Gani, u kom se danas posledice funkcionicanja globalnog tržišta nesrazmerno akumuliraju, postajući savremena životna distopija. Ovaj primer je značajan kao jasni geopolitički pokazatelj promene odnosa veličina i vidljivosti posledica ekstrakcije u svetu globalizacije. Lokacija ove deponije elektronskog otpada nije slučajno baš u Africi. Trgovina robovima i kolonizacija Afričkog kontinenta kao praksa ekstraktivizma predstavlja ekonomski stub nekoliko zapadnih zemalja u kojima se kapital danas sve češće preimenuje iz nacionalnih u multinacionalne konglomerate. A projekat kolonizacije je (pogotovo transatlanska trgovina robovima) pored ekonomskih takođe postavio društvene osnove za današnju instrumentalizaciju života i etiku utilitarijanizma, koji se prenosi i na politike regulacije podataka kroz data kolonijalizam. 

Agbogbloshie, Ghana, Source: Wikipedia

Ekstrakcija kao akcija. Izvlačenje, razdvajanje, isisavanje resursa

Kada čujemo reč ekstrakcija, moguće je da zamišljamo konstrukciju sličnu naftnoj rafineriji. Drugim rečima, potrebni su alati ekstrakcije koji će prevesti resurse iz njihovog organskog okruženja u agregate, laboratorije akumulacije. Tako nam rad „Novi ekstraktivizam” nudi alate za tumačenje procesa bihejvioralne ekstrakcije. U njemu postoji razgovor između elemenata koji bi se mogli voditi kao hiperobjekti i elemenata koji se čine kao predstava svakodnevice korisničkog iskustva savremenih algoritamskih interfejsa radi prevođenja pitanja koji su to sve resursi koji bivaju izvlačeni i transformisani.

Ono što Joler fraktalno mapira u svom asemblažu ekstraktivizma jeste veza između infrastrukturnih, ekonomskih i iskustvenih resursa. Ova veza pokazuje da ista ekonomska logika koja donosi pitanje konfliktnih minerala donosi i pitanje kulturnih ratova ekonomije pažnje. Na ekstraktivističkom tržištu i materijalni i nematerijalni rad su tako postavljeni u kontekst mašinske efikasnosti i predvidivosti, a samim tim i profitabilnosti. Tako se često danas čuje rečenica da ako neki servis koji koristimo ne plaćamo novcem, plaćamo ga nečim drugim, a to nešto drugo smo mi sami, ili preciznije digitalni otisci koje ostavljamo – lični bihejvioralni podaci. Proces transakcije funkcioniše tako što ekstraktivistički model kupuje pažnju i krade intimna iskustva da bi stvarao bihejvioralni surplus – prostor koji Zubof[4] naziva tržištem bihejvioralnih budućnosti. On nam sistematizuje iskustva da bi nam nudio model nas samih, oblikujući i mobilišući korisničko ponašanje sa širim političkim i društvenim posledicama kao što su aktivna manipulacija glasačkim populacijama, kao u slučaju Kembridž analitike[5]. Ekstraktivizam vidi ljude kao večito autoobnavljajuće resurse u doba kada postaje više nego jasno da je sistem koji bazira svoje funkcionisanje na potrošnim resursima osuđen na urušavanje. Tako lokus i način ekstrakcije bivaju ono što se menja, ali sistem ostaje da radi na istoj logici.

Ekstrakcija kao gubitak (otelotvorenog) konteksta

Norbert Viner je u svojoj knjizi „Ljudska upotreba ljudskih bića“ postavio kao scenario naučne fantastike scenu uređaja koji uči na osnovu ljudskog ponašanja i konstantno se prilagođava, analizirajući njenu verovatnoću i najavljujući kataklizmične posledice po čovečanstvo ukoliko bi ova upotreba otišla u pogrešnom pravcu. On je taj pravac jasno video kao „neljudsku upotrebu ljudskih bića“, to jest povratak fašizma, u kome bi uloge u društvu bile fiksirane bez mogućnosti izbora. Zbog datih posledica, Viner je jasno kritikovao instrumentalizaciju i modelovanje sveta po principima verovatnoće. Sedamdeset godina kasnije i scene koje gledamo u radu „Novi ekstraktivizam“ prikazuju upravo Vinerovu naučnofantastičnu sliku kao analizu sadašnjosti. Ali kako je uopšte došlo do toga da se korisnici nalaze u svakodnevnim Skinerovim kutijama kao laboratorijski primerci?

Mašinsko učenje kao takvo funkcioniše na osnovu ekstraktivističke logike po principu verovatnoće. Ali mašinsko učenje samo za sebe nije dovoljno da stvori laboratorijske uslove onako efikasne kakvi oni jesu u radu „Novi ekstraktivizam“, već nam ključnu ulogu tu donosi bihejvioralna nauka.[6] Možemo reći da se ova slika uklapa s postulatima oblasti dizajna korisničkog iskustva, koja vidi korisnika/cu kao šablonizovanu personu, individuu, tj. dividuu[7], koja se može izučiti i tipizirati. Dizajn korisničkog iskustva je oblast nastala kroz razvoj akademskog polja HCI (Human Computer Interaction), kao spoj informatike, kognitivne i bihejvioralne nauke. Već ranih godina polja, početkom 90-ih, vidimo vrlo jasnu težnju ka kreiranju korisničkih persona kao analitičkih modela na osnovu kojih se dizajnira ceo jedan interfejs, ciljajući na potrebe i predviđajući ponašanje potencijalnih korisnika/ca. 

U tom procesu učenja, ponašanja bivaju apstrahovana, stvarajući osećaj krađe iskustva, jer lične interakcije postaju deo baze za dalje generatore obrazaca i ponuđenih opcija. Metod ekstrakcije tako biva kupovina mentalne i emotivne pažnje, a na gustom kompetitivnom tržištu digitalnih servisa to zahteva nadjačavanje suparnika u dizajnu usluga na koje će korisnici što više reagovati. Paradoksalno, iako okrenuta ka nematerijalnim resursima, ekstrakcija bazirana na bihejvioralnoj nauci uvek je materijalizovana, jer se između ostalog obrasci dizajna korisničkog iskustva eksplicitno kreiraju u odnosu na pokretanje neurotransmitera u delu mozga koji se često naziva reptilijanskim. Ovaj deo mozga je zadužen za reagovanje i preživljavanje u stanju opasnosti, kada je i osetljiviji na procesuiranje dopamina, jednog od ključnih neurotransmitera koji je razlog za adiktivnost beskrajnog skrola.

Sam termin „korisnik“ označava jasnu odrednicu distanciranja od količine tehnološkog pristupa, drugim rečima korisniku/ci je tehnologija „data na upotrebu“.[8] U njegovom značenju postoji jedna doza dehumanizacije radi pragmatizacije koja je proizvod kategorizovanja i projekcije iz pozicije dizajna. Sa druge strane, tehnologija je danas personalizovana baš za tog određenog korisnika ili tu određenu korisnicu, odgovarajući u trenutnom vremenu na trenutne konkretne potrebe. Ovde je ideja individue ključna za sliku o tome kako se u okviru istorije razvoja ličnih računara dominantni narativ dizajna interakcije prebacio s pozicije programera na poziciju korisnika,[9] a kompjuter sa generalnog, neličnog na ultralični.

Vezano za pitanje ličnog i individualnog u istoriji razvoja dizajna interfejsa Šošana Zubof ističe da je individualizacija ključan proizvod onoga što ona naziva periodom druge modernizacije značajnog za kapitalizam nadgledanja. Ona ga takođe razlikuje od individuacije, procesa osamostaljenja, kao i od individualizma, neoliberalnog koncepta prenošenja odgovornosti (ne)uspeha na pojedinca, izolovanog od društva. Iako imaju različite odlike, svi ovi termini grade spregu sistema koji su omogućili razvoj ideje izdvojene korisničke persone kao pojedinca/ke. Individua kao krojač sopstvene sudbine protagonista je našeg doba, bilo da ovu činjenicu posmatramo kao emancipaciju ili nevolju, ističe Zubof[10]. Individualizacija nosi ideju o donošenju sopstvenih odluka kao pravo ali i kao obavezu, a ekstraktivizam generiše svoj profit na ovom postulatu. Ekstraktivistički model se upravo hrani na tom talasu originalnosti i autonomije individue, zauzvrat nudeći i kreirajući bihejvioralnu normalizaciju postepeno ali konstantno, kao sa sindromom kuvane žabe.

Narativ individue je jedan od značajnijih produkata kartezijanskog modela sveta, u kom su kognitivni kapaciteti isključivo vezani za mentalne misaone procese, izolovane kako od tela tako i od društva i prostora participativnog znanja. Ali onog trenutka kada decentriramo prostor narativa kako korisnika/ce individue tako i epistemoloških postulata humanizma iz kartezijanske slike bića u telesni, sami narativi gube na svojoj snazi. Ovde se koncept agentnog asemblaža[11] može pokazati značajnim, jer se u njemu izvor kako kognicije tako i društvenih procesa posmatra kao distribuiran između ljudskih i više nego ljudskih agenata. Korisnik/ca nije ni individua niti dividua,[12] već je čitav jedan dinamičan agentni asemblaž u praksi, a procesi korisničke interakcije i odlučivanja nisu samo racionalni, već duboko afektivni i relacioni. Ovim prostorom se bavi „Jennifer Lyn Morone Inc“, rad Jennifer Lyn Morone, u kom autorka sve svoje telesne resurse pretvara u korporaciju kojom ona takođe (donekle) rukovodi[13].

Jennifer Lyn Morone Inc (2014–2018), https://jenniferlynmorone.com/

Data vizuelizacija i paradigma ekstrakcije

Rad Vladana Jolera spada u struju kritičke tehnološke umetničke proizvodnje, koja se u velikoj meri razvijala kroz nasleđe hakerskih kulturnih praksi sedamdesetih i osamdesetih godina, a kasnije net arta dvehiljaditih u Italiji, Holandiji, Španiji, Nemačkoj, Engleskoj, Sloveniji. U okviru ove oblasti dizajn se tretira kao autonomna kritička praksa, koja mapira i oslikava relacije moći.  Mape i legende omogućavaju iscrtavanje mašinerije čistog sistema procesuiranja kvantifikacije, sistematizacije i projekcije. Ono što spaja ove elemente jeste vizuelni jezik apstrakcije i mapiranja. Posmatrano kroz novomaterijalističku prizmu postaje zanimljivo pitati se šta jedna takva apstrahovana postavka donosi, a šta uklanja i briše?

U 21. veku politike reprezentacije dobijaju novu osu diskurzivne težine, a ta osa je politika podataka, o kojoj Klajn i Dignacio pišu u knjizi „Data feminizam“.[14] Data vizuelizacija kao metod odgovara želji za mapiranjem termina i geometrijskih obrazaca koji prevode kompleksnost sveta u analitične relacije, tj. potrebi mozga za povezivanjem u uzročno-posledične modele. Baveći se ovom potrebom, psihološkinja i sociološkinja Brene Braun, koja istražuje fenomen narativa u odnosu na emocije, tvrdi da je kreiranje priča jedan od osnovnih mehanizama za stvaranje osećaja sigurnosti i da stanje hronične nesigurnosti povećava datu potrebu[15]. Samim tim je logično da tendencija ka predstavljanju kroz egzaktne modele umiruje preopterećene dezorijentisane kognitivne sisteme koji nemaju kako da vide drveće od šume, ali takođe donosi i nove probleme na sto. Prvi problem jeste u ideji objektivnosti superstrukture mape kao medija reprezentacije, jer perspektive sa sobom donose pitanje ugla gledanja, samim tim koliko god predstavljala generalizovanu sliku, ona ne može doneti zaista objektivni pogled[16].  Ovo svođenje nužno donosi pojednostavljenje na nivou odabira elemenata u narativu kao načinu reprezentacije.

Kako se ovaj rizik može oslikavati na primeru asemblaža Novog ekstraktivizma?

Jedna od opasnosti jeste stvaranje ideje tehnološkog determinizma – reprezentacije celovitosti, tačnosti i totalnosti uniformisanosti kao potvrda tačnosti sistema predikcije, a samim tim i odnosima moći. Zašto? Mehanizam predstavljen na asemblažu „Novog ekstraktivizma“ nudi alate za analizu, donoseći crno-belu sliku na sto. Slika pojednostavljenih šablona, bez boja i ukrašavanja, govori jezikom grafikona, a to je jezik nauke. Tako i estetika grafika na kojima se nalazi Jolerov (neobeleženi) korisnik protagonista[17] ukazuje na sterilno, usamljeno, laboratorijsko okruženje, slično onom koje u filmu „Social Dilemma“ vidimo kao prikaz generisanja modela korisničke persone. Njena jednostavnost govori o prečišćavanju ne samo estetskog prikaza već i mentalne konceptualne slike, noseći ideju legitimnosti.

Dizajn uvek predstavlja politički čin i samim tim bira svoje predrasude, kako Kostanca Čak bogato iscrtava u „Dizajn pravdi”.[18] Rad „Novi ekstraktivizam“ je eksplicitno politički u svojoj analizi sistema bihejvioralne ekstrakcije i kao takav pojačava sliku o asimetriji moći da bi ovi odnosi mogli da se razumeju. Ta slika lako može da podseća na naučnu fantastiku, jer ona u suštini jeste ono što Dona Haravej naziva spekulativnom fabulacijom, potreba za građenjem priča radi stvaranja mogućih svetova, a preživljavanja u današnjem datom. Činjenica jeste da je realnost manje definisanih kontrasta, a to nas uznemiruje jer nam treba više jasnih priča. Ali činjenica je i da je realnost manje fatalna od slike koju nam nudi fiksiran narativ. Da, cena istupanja iz sistema danas je prevelika, ali u isto vreme korisnici u talasima masovno napuštaju i Fejsbuk i Tviter i Instagram.[19] Tačno, sama mogućnost istupanja često komunicira poziciju privilegije, ali postoje različiti modeli istupanja i neučestvovanja. U mnogim slučajevima korisničko iskustvo lako može da liči na Skinerovu kutiju, ali postoje mnogostruki pokreti zajedništva, otpora i zaobilaska eksploatacijskih sistema kroz (in)direktne političke akcije, koalicije i solidarnost u gradnji alternativnih struktura.

Narativi pokreću svet, a danas interreagujući sa amigdalom[20] po jedinici vremena više nego ikada, noseći moć u korelaciji s reaktivnošću našeg distribuiranog kognitivnog sistema. Upravo u ovom duboko materijalnom aspektu našeg bića leži kvaka pozicioniranja u odnosu na današnje algoritamske interfejse. Nadovezujući se na duboko materijalnu bazu Jolerovog rada, posthumanistički novomaterijalistički pristup čitanja „Novog ekstraktivizma“ tako potencijalno nudi prostor za dekartezijanizaciju – izmicanje fokusa iz narativa mentalizacije u kom šablonizovana, izolovana korisnička persona ne mora da se čita isključivo kao datost, već može da predstavlja poučnu fikciju u diskurzivno-materijalnoj svakodnevici u kojoj je princip ekstrakcije prisutan čak i u fiziološkoj bazi naših kognitivnih procesa interakcije sa algoritamskim sistemima.

[1]https://projekte.berlinergazette.de/after-extractivism/ U okviru žarišnih tačaka ekstraktivističkih eksploatacijskih praksi u svom primarnom značenju ovde se pominje i primer konteksta litijuma u Srbiji u tekstu Aleksandra Matkovića.

[2]Agentni asemblaž vidi diskurzivne artefakte kao već materijalne, a materijalno kao uvek diskurzivnu formaciju, Bennett, Jane. Vibrant matter. Durham, N.C.: Duke University Press. 2010

[3]Barad, Karen. Meeting the universe halfway: Quantum physics and the entanglement of matter and meaning. Durham, NC: Duke university Press. 2007. 

[4]Zuboff, Shoshana, The Age of Surveillance Capitalism: The Fight for a Human Future at the New Frontier of Power. Profile Books, 2019.

[5]https://en.wikipedia.org/wiki/Cambridge_Analytica

[6]Džil Lepore je u knjizi o Simulmatiks korporaciji iscrtala fascinantnu i zastrašujuću istoriju bihejvioralne nauke i njenim paralelnim razvojem s razvojem kibernetike.

[7]Bruno F, Rodríguez PM. The Dividual: Digital Practices and Biotechnologies. Theory, Culture & Society. 2021

[8]Nije neobično što se korisnikom naziva i osoba koja upotrebljava supstance ili osoba koja koristi usluge.

[9]Za dublji pregled ideja o kompjuterskom korisniku, videti tekst Silvia Lorussa: The User Condition https://theusercondition.computer/

[10]Zuboff, Shoshana, The Age of Surveillance Capitalism: The Fight for a Human Future at the New Frontier of Power. Profile Books, 2019.

[11]Bennett, Jane. Vibrant matter. Durham, N.C.: Duke University Press. 2010

[12]Bruno F, Rodríguez PM. The Dividual: Digital Practices and Biotechnologies. Theory, Culture & Society. 2021

[13]Rad takođe izveden u AKSIOMA galeriji 2017. godine https://aksioma.org/jlminc

[14]Catherine D’Ignazio and Lauren F. Klein. Data Feminism. MIT Press. 2020.

[15]Tako se može postaviti hipoteza da je dizajn koji budi adiktivne tendencije delotvorniji za nekoga ko se nalazi u stanju straha i nesigurnosti, pa u tim slučajevima i narativ o bespomoćnosti biva reprodukovan kao samoostvarujući.

[16]Dona Haravej u jednom od svojih ključnih tekstova Situated knowleges piše o samoj ideji objektivnog pogleda kao pogleda odozgo, tj božanskog pogleda, jer je svaka pozicija kreiranja narativa locirana u biološkom, društvenom, političkom, istorijskom i ekonomskom kontekstu

[17]O problemu neobeleženog korisnika kao reprezantacije dominantnog modela normalnosti pišu Kostanca Čak u Dizajn pravdi, kao i Rozi Braidoti kroz koncept feminističkog posthumanizma

[18]Costanza-Chock, Sasha. Design Justice: Community-Led Practices to Build the Worlds We Need. Cambridge: MIT. 2020.

[19]U trenutku pisanja ovog teksta, u januaru 2023. godine, kada je nekoliko najvećih tehnoloških kompanija kao što su Gugl i Tviter masovno otpustili radnike (samo Gugl je otpustio 12.000 ljudi), veliki broj korisnika je napustio ove servise. Tokom 2022. desilo se isto, uz preko 150.000 ljudi otpuštenih iz nekoliko najvećih kompanija. U slučaju Tvitera to je u velikoj meri bio i jasan prelaz na platformu otvorenog koda Mastodon.

[20]Integrativni centar mozga za emocije, emotivno ponašanje i motivaciju često se vidi kao srž nervnog sistema za procesuiranje pretećih stimulusa.