Igor Simić, X <3 Y, video, 2017.
Prva aplikacija za upoznavanja zasnovana na genetičkom i finansijskom uparivanju. Ljudi su algoritmi, ljubav je tehnički problem.

Rijaliti programi imaju obrnutu namenu od Bentamove reformacije i predstavljaju karikaturu Fukoove slobodarske inicijative. Danas smo svi voajeri i egzibicionisti, svi se ispovedamo i diktiramo svoje memoare drugarima, nazovidrugarima i drugarima njihovih drugara na internetu. Danas bar nekih milijardu ljudi na ispovedaonici čini to isto, ili makar veoma slično – dobro shvativši osnovnu namenu društvenih mreža poput Fejsbuka: terapija.

Kada je stanovništvo bespomoćno pred epidemijama, kada je daleko od željenog zdravlja, kultura normira to stanje i baja u korist izlečenja, egzorcirajući postojeću zarazu i terajući je od sebe. To važi jednako za epidemije HIV-a i COVID-a iz našeg vremena kao i za one kuge u srednjem i tuberkuloze u XIX veku.

Izgledalo je da je bitka protiv smrtonosnih bolesti i razornih epidemija u XX veku dobijena. Prosečan ljudski vek znatno se produžio. A kultura, posredstvom velikog prometa bolesti i bolesnog u simboličkom polju, mahom stiče terapijsku funkciju.

Moć generisanih istina u masovnim medijima progresivno raste. Nova, posredovana realnost je od prelaska XX u XXI vek do danas postajala sve sugestivnija, sve uverljivija i moćnija. Novostečene medijske navike posežu za novim vrstama bolesnika. Rijaliti televizija i društvene mreže nametnuli su u tom pogledu vlastiti doživljaj bolesti: novo vrednovanje, nov način razmene, novu nalepnicu s cenom – i nov blagoslov.

Bolest je u našem dobu nanovo redefinisana kao neinhibiran, obrtni medijski kapital – i to ne u posrednom smislu, kakav je bio slučaj sa umetnicima poput Vinsenta van Goga ili Tomasa Bernharda, koji su morali da prođu dug i mukotrpan put do sublimacije. Ona u novim uslovima deluje na krajnje neposredan, direktan način. Vrativši se svetu divlje dece i cirkuskih nakaza iz XIX veka, sáma bolest nanovo je proglašena monetom razmene.

Ljudi su danas spremni da se pojave na društvenim mrežama ili u televizijskim serijalima izlažući vlastitu rovitu svakodnevicu – svoje neskrivene neuroze, opsesije, poroke, perverzije ili ludilo; svoju necenzurisanu traumu, hendikep, banalnost ili sramotu. Rečju, danas se eksponiranjem privlači publika u kojoj ne moraju da sede saosećajni istomišljenici – dovoljno je da u njoj nađu mesta radoznali ili oni koji se samo rugaju.

Igor Simić, The End Times – epizoda infotainment programa, video, 2020.

Invertirani panoptikon kao novi spektakl

Geneza današnjih masovnih medija kojima je zajednička redukovana privatnost – u rasponu od rijaliti programa do društvenih mreža – pokazuje da su oni neka vrsta izdaje koncepta panoptikona. O arhitekturi reformisanog zatvora iz XVIII veka Džeremija Bentama dosta je rečeno, naročito otkako ga je 1975. uskrsao Mišel Fuko kao model društvenog nadzora i svojevrsnog terora nad pojedincem, kojem je nominalno zagarantovana sloboda na različitost i privatnost.[1]

Radikalna frakcija industrije zabave bazira svoj koncept na principu inverzije – njen panoptikon ne vrši repersiju nad socijalnom devijacijom i njenim nosiocima, on se ne razračunava s različitošću kroz didaktički ritual disciplinovanja. Naprotiv, devijacija se stavlja u žižu i postaje vidljiva u masovnim medijima jer je namenjena zabavi. Pogled na nju je privilegija za uživanje neprivilegovanog gledališta.

Televizijska i internet publika, naime, liči na neplaćene stražare Bentamovog zatvora koji nadgledaju devijantne ljude iz zadovoljstva. Rijaliti stoga devijacije ne suzbija i kažnjava, nego kultiviše i eksploatiše. Potkraj XX veka dolazimo do medijskog koncepta koji je začet na internetu, projektima poput Dženikem (1996), a kulminira holandskim te-ve izumom Veliki brat (1999) i potonjom poplavom „stvarnosne“ televizije.

Ovi programi su neka vrsta backlasha: imaju obrnutu namenu od Bentamove reformacije i predstavljaju karikaturu Fukoove slobodarske inicijative. Oni takođe zahtevaju komplementarnu dozu voajerizma i egzibicionizma. Ali danas smo svi voajeri i egzibicionisti, svi se ispovedamo i diktiramo svoje memoare drugarima, nazovidrugarima i drugarima njihovih drugara na internetu. Danas bar nekih milijardu ljudi na ispovedaonici čini to isto, ili makar veoma slično – dobro shvativši osnovnu namenu društvenih mreža poput Fejsbuka: terapija.

Ispovedaonica na društvenim mrežama

Počelo je od bujice ispovednog monologa Frojdove pacijentkinje Ane O., koja je bila adresirana na njenog psihoanalitičara, i koja je, kako primećuje Fuko, za uzor imala hrišćansku ispovedaonicu. Nastavilo se na grupama za samopomoć, koje je favorizovao Feliks Gatari, gde se ispovednik amaterizuje i rasipa na više osoba sa sličnim problemima koje se prazne i žale jedna drugoj.

Završilo se unutar društvenih mreža kao što je Fejsbuk, gde se princip ispovedanja konačno sasvim poopštava. Čovek se tu prazni pred čitavim svetom, odnosno pred grupom virtuelnih prijatelja, koja ima tendenciju da raste i gde ima mnogo stranaca i radoznalaca. Ali među njima će se uvek naći neko dovoljno blagonaklon da sasluša, ohrabri, uteši, porazgovara, odvrati od čamotinje. Ili pak dovoljno besan da osudi, izvređa, posvađa se, etiketira i zauvek blokira.

Te intimne dnevnike namenjene javnosti sada pedantno ne vodi više jevrejska devojčica koja čeka hapšenje tokom nacističke okupacije Holandije, nego siti, razmaženi i pažnje gladni tenejdžeri. Ne vode ga šizofreničari poput sudije Šrebera koji zapisuju svoje patografije žudeći za izlečenjem[2]

Fejsbuk je gigantski spomenar, u kojem ljudi dobijaju priliku da izigravaju razmažene zvezde. Dakle, proces je analogan onom u Velikom bratu. Nije više reč o takozvanoj zaštiti privatnosti – koju Fejsbuk suspenduje jednako efikasno kao što Veliki brat suspenduje „ljudska prava“ – već se cilj nalazi u obrnutom domenu. I Fejsbuk i njegov rođak Jutjub proističu iz naše bolesne opsesije poznatim osobama i njihovom prisilno narušenom privatnošću.

Na Fejsbuku i Jutjubu ljudi izigravaju poznate osobe, te nakratko i u manjem obimu preuzimaju njihove uloge. Permanentno poziranje pred objektivom, paradiranje neukusnim rasipništvom, nizanje politički korektnih parola, poziranje ekscentričnim imidžima – i sve to začinjeno beskrajnim hvalisanjem i vulgarnim samoljubljem.

Share Lab, Algoritamska Fejsbuk fabrika: Dozvole za Fejsbuk Aplikacije
www.labs.rs 2016.

Ovaj role playing zapravo je terapija koju nude društvene mreže, gde svako ima priliku da bude selebriti u ograničenom obimu, gde su obični ljudi i poznate osobe makar prividno jednaki. Ali budući da je vrline poznatih teško emanirati, savremeni panoptikon fokusiran je na mane – od kojih nijedna očito ne narušava famozne „standarde zajednice“.

Fejsbuk je započeo kao klub za upoznavanje studenata. I danas su na njemu prisutni tragovi infantilnog upitnika o imenu završene srednje škole, omiljenim muzičkim grupama i prigodnim sloganima. No danas članovi najveće svetske društvene mreže ne traže svoje prijatelje iz škole i ne opredeljuju se za druženje prema muzičkom ukusu. Jedni druge sokolimo, slušamo, deinhibiramo, jedni drugima darujemo svoje glasove i laskanja, jedni druge hvalimo i ohrabrujemo i – na kraju krajeva, jedni druge lečimo. Fejsbuk je neka vrsta kolektivne samopomoći. Tako se ova društvena mreža, neprestano podvodeći ljude jedne drugima, kristališe najpre u ispovednoj, terapijskoj funkciji.

Ekonomski faktori su očito pogubni po emotivne odnose, te su svi ludi, svi frustrirani, svi poraženi i traže bilo kakvu slamku koja će ih iz te situacije izbaviti. I ta je slamka pronađena u terapijski intoniranim sadržajima u mas-medijima, prevashodno na internetu, gde svako može da se izrazi, da izazove divljenje svojim uspelim fotografijama, da se hvališe svojom garderobom, izlascima i putovanjima. Svako može da bude disk- ili video-džokej, da sazove konferenciju za štampu, da uroni u beskrajnu procesiju razmene ni po čemu važnih informacija.

Jutjub je takođe sajt s beskrajnom sposobnošću apsorpcije irelevantnih sadržaja u svetu u kojem svi žele da se nekako dokopaju javnosti i pažnje. Izgovor je manje važan: od izvođača amatera do televizijskog džanka, od montažera hobista do onih koji šire lažne vesti i sujeverje – svi dele svoje omiljene trivijalnosti s drugim građanima sveta (parola je „thanks for sharing“), svi gomilaju dezinformacije unedogled. Fejsbuk i Jutjub su rezultat pada cena kompjuterske memorije, kao i opsesije poznatima, reverzije privatne i javne sfere te otresite narodne mudrosti – čega se pametan stidi tim se budala ponosi.

U tom pogledu, Jutjub i televizijska pozornica, povremeno otvorena i za darovite amatere – kao u televizijskom programu Ja imam talenat – obznanjuje se kao savremena varijacija autsajderske umetnosti. Ona je najefektinija upravo kada se pojavi neko socijalno neprivlačan ili fizički hendikepiran, te zadivi sudije i prisutne svojim vanserijskim umećem. Današnji Džon Merik ili Kaspar Hauzer verovatno ne bi zavisili od plemića ili se motali po dvorovima, ali bi, analogno tome, nastupali na televiziji i osvajali srca miliona, kao što su to anđeoskim glasovima činili neugledna Suzan Bojl ili gojazni Džonatan Antoan.

Tele kampanja širenja ludila

No niti su društvene mreže, niti su igre i programi za zabavu jasno deklarisani prema isceljenju – iako se verovatno svi zajedno slivaju u zajedničku terapijsku funkciju. Oni jednako efektno služe i za razmenu psihičkih bolesti. Mentalne infekcije se društvenim mrežama šire, kao i sve drugo, geometrijskom progresijom.

Mogućnost da ovako viralno koncipirane i postavljene kanale komunikacije zaraze bolesni pojedinci je ogromna – stalkeri, nasilnici, lažni i pravi bolesnici na Fejsbuku prepoznaju idealan poligon za aktivnu i pasivnu agresiju, preuzimanje tuđih identiteta, komuniciranje sa samim sobom posredstvom otvaranja više naloga, lažna bolovanja i lažne smrti te mnoštvo ostalih, nenabrojanih i neotkrivenih varijacija i simptoma za aktivnu i skrivenu razmenu svojih patologija.

Pogled koji je izgubio nevinost, gledalačku nevinost, i ište ništa manje od bolesničkog spektakla – više je nego primenljiv na savremene masovne medije. Što se televizijskih zvezda tiče, sve je izraženiji gladijatorski poriv, gde se ljudi, bačeni u digitalnu arenu, okreću jedni protiv drugih u velikom dijapazonu, od kvizova gde se takmiče u mobingu, kakav je bio Najslabija karika, preko podgrejanih porodičnih ispovesti koje se mahom završavaju tučom u Džeri Sringer šou i njegovim derivatima, sve do Velikog brata i Šegrta, koji su najbliže ideji rata svakog protiv svih.

U svim tim televizijskim spektaklima stalno se ulagao napor da se učesnici urote jedni protiv drugih i da se dodatno demotiviše svaka ideja kooperacije, empatije, razumevanja ili samilosti. Model je gaženje oponenata i što veća akumulacija autoriteta, novca, poena, neka vrsta škole lese-fera u malom.

Rijaliti je sačinjen od kombinacije najgoreg iz dva sveta. Sveta Velikog brata iz romana 1984,[3] gde su usmrćeni privatnost i individualna sloboda, i virtuelnog sveta novih medija, u kojem cvetaju simulacija, dezinformacija, egoizam i trivijalnost.

Pogled koji to danonoćno prati ne može biti nevin, ma koliko infantilno bilo to što se prikazuje; on je sve sebičniji, sve više sadistički, sve više merkantilan. On je sve izraženije, agresivnije i dirigovanije neoliberalan, a sve manje empatičan. Taj se hladni pogled objektiva blagonaklono spušta upravo na one najopasnije, najbeskrupulozije, najspremnije na sve: psihopate.

Nemački roman Izgubljena čast Katarine Blum, gde senzacija gladni mediji vrše harangu protiv jedne stidljive osobe do te mere da je oteraju u ludilo i zločin, ispostavio se proročkim.[4] On je slika i prilika današnje požutele štampe, spremne kao zapeta puška da svoje junake uvalja u blato i odgura do ivice. Danas svi koji dospeju u medije gube čast, ali im to ne izgleda kao prevelika cena za ono što je najvrednija moneta: slava.

Paralelno tome, nema romana koji bolje najavljuje rijaliti od američkog Konje ubijaju, zar ne?, napisanog još 1935.[5] Skaska o maratonskom plesanju gladnih parova pred publikom, o mrcvarenju i ponižavanju do ludila i zločina ljudi koji su se i prijavili za takmičenje zbog gladi i samoprezira – nepriznati je vesnik rijaliti programa. Ona je u svemu uporediva s Velikim bratom i njegovim derivatima: po ljutom rivalstvu među učesnicima, po traumama koje ostavlja, po nemilosrdnosti svojih pravila, po sadizmu prema takmičarima.

Share Lab, Ljudska osnova Fjesbuk piramide: Grafički prikaz Menadžmenta Fejsbuka, 2017. www.labs.rs

Tele-kampanja suzbijanja ludila

Terapija se takođe uselila u rijaliti. Mentalni poremećaj je sada takoreći pretpostavljeno stanje svakog konzumenata kulture budući da su stvaraoci i publika u izvesnoj bolesničkoj razmeni, čak i u međusobnoj patološkoj zavisnosti.

Štaviše, na televiziji su se dvehiljaditih učestalo pojavljivali specijalizovani eksperti koji su pokušavali da iscele stvarne problematične gledaoce dovoljno bolesne da traže pomoć pred kamerama. Njihove boljke su raznovrsne – ne samo psihičke, već ekonomske ili estetičke prirode.

U rijalitiju Remzijeve kuhinjske noćne more (2004–2014) škotski kuvar Gordon Remzi je „lečio“ posrnule ugostitelje od bankrota. Drugi ekspert je pak od zapuštenih ili ružnih kuća pravio palate, treći je hordere oslobađao njihovih voljenih trica, četvrti je neprivlačnim osobama obezbeđivao novi stajling, peti ih je obučavao u novim veštinama…

I tako ukrug, sve do navodnih čudotvoraca i magova: svi traže spasitelja, svima treba generalna opravka, svi su bolesni i jure isceljenje – samo što se to danas radi javno, putem novih medija. Sve je dakle isto kao u plaćenoj te-ve reklami: učesnici formulišu svoje akutne životne probleme, a proizvod ih sigurnom rukom vode do isceljenja.

Iste godine se pojavila još jedna fiktivna televizijska moda: TV serija Doktor Haus (2004–2012) dešava se u elitnoj bolnici, gde ciničan ali šarmantan, sposoban i sofisticiran lekar pobeđuje komplikovane i retke bolesti svojih imućnih pacijenata. Junak je medicinska varijanta Šerloka Holmsa. Tuce drugih serija imalo je takođe za junake bele mantile ili forenzičare.

Realnost se, nažalost, naknadno pokazala posve drugačijom. Za razliku od utopijskog Doktora Hausa, suočen s pandemijom pukog mutiranog virusa gripa za koji nema lek ni terapiju, globalni zdravstveni sistem je 2020. doživeo potpuni kolaps. A za razliku od Ramzijeve kuhinjske noćne more, u kojoj je slavni kuvar mahom uspešno spasavao jedan po jedan mali biznis, propisani karantini za vreme pandemije korone masovno su ih pozatvarali. Odgovor realnosti na svemoćne junake televizijskih utopija jeste upadljiva nemoć biomedicine, trapavost biopolitike i nesposobnost lidera. Tokom 2020. iskušani smo radikalnom distopijom.

Erih From je 1955. opisao model kulture kao masovne terapije:

Većinu… kultura snabdeva modelima koji im omogućuju da žive s defektom a da ne postanu bolesni. Pretpostavimo da u našoj zapadnoj kulturi prestanu da funkcionišu samo četiri nedelje bioskopi, radio, televizija, sport i novine. Kakve bi to imalo posledice na ljude koji su ostavljeni sami sebi kada bi se zatvorili ovi glavni putevi bekstva? Ne sumnjam da bi se čak i u ovako kratkom vremenu desile hiljade nervnih slomova, a mnogo više ljudi bi dospelo u stanje akutne zabrinutosti, koje se ne razlikuje od onoga što se kritički naziva „neurozom“. Ako bi se uklonili opijumi za društveno strukturirani defekt, na površinu bi izbila bolest. […] Model kojim nas snabdeva kultura ne deluje samo na manjinu. To su obično oni čiji je individualni defekt oštriji nego defekt prosečne osobe, tako da lekovi koje pruža kultura nisu dovoljni da spreče pojavljivanje bolesti.[6]
Citirano proročanstvo kao da se ostvarilo tokom epidemije korone šezdeset pet godina kasnije. Jedino čega su nacionalne države i nacionalni lideri uspeli da se sete bilo je ukidanje kretanja, obrazovanja, rada, putovanja, kulture, sporta, biznisa – rečju, sveopšte paralize slobode. Ograničenja u vidu policijskih časova i zaključavanja u kućne pritvore odlučena su zbog navodnog očuvanja života.

Igor Simić, X <3 Y, video, 2017.

Coda

Ono što smo videli na delu samo je sveopšta nemoć za nošenje sa savremenim izazovima: ne iznalaženje efikasnog rešenja, nego biranje manjeg od dva zla, dizanje jednog kredita da se otplati drugi. Dakle, ukidanje jednog ideala – onog lične slobode – zarad drugog, javnog zdravlja. Ono što želimo jeste da zadržimo i ličnu slobodu i da imamo efikasan zdravstveni sistem – a ne da svedočimo Pirovom nadmetanju jednog sa drugim.

Zanimljivo je da neoliberalna ideologija i novi mediji takođe generišu lažne izbore između stvari koje bi obe morale da budu dostupne i zagarantovane. U pripovedaštvu od osamdesetih godina XX veka, ona izdaje i potiskuje ideju socijalne pravde i vertikalne klasne pokretljivosti podmećući umesto nje, kao kukavičje jaje, emancipaciju hendikepiranih i bolesnika.

Analogno tome, u rijaliti televiziji je ideja dostojanstva potpuno izdana i žrtvovana ideji slave. Na društvenim mrežama je ideja intimnosti izdana i žrtvovana ideji samopromocije. Novi medijski panoptikon na sličan način potiskuje ideal normalnosti, svesno ga žrtvujući idealu cirkuske zabave.

Ovo izgleda kao da progres ili emancipacija na jednom polju automatski zahtevaju regres i porobljavanje na drugom. Ako hoćemo da se oslobodimo sifilisa, moramo da se zarazimo malarijom. Ako hoćemo da se obratimo javnosti, moramo žrtvovati privatnost. Ideologija neoliberalizma koji se obznanjuje na delu u rijalitiju i na društvenim mrežama oslanja se na neku vrstu idejnog kotlokrpljenja: prezadužena je žrtvama u ljudima, pravima i idealima.

[1] Jeremy Bentham, The Works of Jeremy Bentham: Published under the Superintendence of his Executor, John Bowring, Adamant Media Corporation, London 2005. Mišel Fuko, Nadzirati i kažnjavati: Nastanak zatvora, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci/Novi Sad 1997. I sâm sam o tome već pisao. Videti Goran Gocić, „Neotelevizija i pojam kulturne deregulacije“ TFT, broj 7, leto 2010.

2 Žil Delez i Feliks Gatari, Anti-Edip, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci 1990.

3 Džordž Orvel, 1984, BIGZ, Beograd, 1984.

4 Hajnrih Bel, Izgubljena čast Katarine Blum ili Kako nastaje nasilje i kuda vodi, Matica srpska, Novi Sad 1978.

5 Horas Makoj, They Shoot Horses, Don’t They?, Serpent’s Tail, London, 1995.

6 Erih From, Zdravo društvo, Naprijed/Nolit, Zagreb/Beograd 1989. str 21.