Álvaro Siza, Stambeni projekat Malagueira, Evora, Portugal (Malagueira Quarter Housing Project), 1977, Fotografija: Peter G. Rowe

ARHITEKTURA I OPŠTE MESTO

U dosadašnjem pisanju o arhitekturi utvrđeni su određeni motivi. Oni se mogu nazvati toposima mišljenja o arhitektonskim objektima. Danas se u refleksijama o disciplini o kojoj je reč neretko teži neobičnosti i originalnosti. Namera da se kaže nešto što nije rečeno snažan je pokretač. Zaobilaženje tema za koje se veruje da su banalne i istrošene u prostoru akademske produkcije i ne samo nje jednim delom odgovara načelu kompetitivnosti. Naime, stremi se ka tome da se ponudi nešto drugačije, a ne cliché, u takmičenju na tržištu ili trgu ideja.

Neosporna je vrednost težnje ka proširivanju znanja o praksama i stvaralaštvu koji podržavaju život društva i razgranavanju tema o kojima se u odnosu na njih može govoriti. Sa stanovišta ideje o uvek nepotpunom razumevanju sveta u kome ljudi žive i grade, takva pozicija je dobrodošla. Međutim, problem nastaje kada se zapostave one teme smatrane temeljnim. Naravno, nije lako na odlučan način reći šta je bitno, a šta nebitno. Takve tvrdnje su upitne, kao i autoritet arbitra koji ih iznosi.

U dobu u kome živimo o arhitekturi se mnogo piše i objavljuje, verovatno više nego ikada ranije. Toliko članaka i knjiga pojavljuje se na raznim jezicima da je pravi izazov popisati ih, a kamoli pročitati ih. Suvišno je reći koliko je široka tematska lepeza zbira tih publikacija. S druge strane, pred nama niču problematične građevine, podižu se u ambijentima kojima, estetski gledano, ne pripadaju, dok se istovremeno ruše one čija je vrednost prepoznata. Imajući u vidu te pojave, kao i tendenciju u pisanju o arhitekturu koju odlikuju visok stepen apstrakcije i već spomenuta opsednutost originalnim ili neobičnim, valja reafirmisati jedno „opšte mesto“. U pitanju je veoma jednostavna misao. Taj skoro pa truizam glasi: arhitektura je kolektivna umetnost. Objekti na kojima počiva ta disciplina iskaz su zajednica ili grupa unutar kojih se oni realizuju.

O tom motivu već sam govorio na jednom skupu o arhitekturi i filozofiji, na Interuniverzitetskom centru u Dubrovniku, marta 2019. godine. U međuvremenu sam u različitim knjigama i tekstovima nailazio na stavove koji dodatno potvrđuju da se odista radi o jednom toposu. Na njegov značaj vredi podsećati, i to ne samo iz čisto akademskih razloga, odnosno zarad istraživanja čija bi svrha bila prilog sagledavanju pisanja o arhitekturi kroz istoriju, već i zbog navedenih razloga. U svakom slučaju, taj skup, naslovljen kao Around 1800/2000: Aesthetics at the Threshold, održan je u gradu čiji središnji deo moćno pokazuje republiku koja ga je izgradila i koju je on, zauzvrat, fizički podržavao.

Tom prilikom komunicirali smo – jasno je – na engleskom jeziku. Učesnici skupa došli su sa više evropskih univerziteta i jednog američkog. Već na grčkom i latinskom, atribut u terminu „opšte mesto“ ima jednu specifičnu dimenziju. Označava nešto što je zajedničko. Ta njegova dimenzija jasno se vidi u romanskim jezicima. Primer je sintagma lieu commun. No to ne važi samo za romanske jezike. Složenica commonplace dokaz je da tako nešto postoji i u jeziku kojim smo se upravo služili u Dubrovniku. Mesto je svakako podesna reč kada se govori o arhitekturi, a odgovara joj i ideja zajedničkog.

Posredi je jedan topos utvrđen u teoriji prethodna dva veka. Javlja se i u filozofskim i u arhitektonskim spisima. O razvoju tog motiva kroz istoriju mogla bi se napisati čitava knjiga. On se ne mora poznavati, niti je potrebno čitati autore u čijim se delima nalazi kako bi se došlo do poente koju iskazuje. Lako je zamisliti pojedinca, bez ikakvog znanja o estetici, koji na osnovu građevina što ih vidi oko sebe stiče opšti utisak o onima koji žive ili su živeli u gradu gde se nalazi. Drugim rečima, i kroz lično iskustvo može se doći do nečega o čemu je pisano. Nije samo lepota gradske celine ili njenih delova podsticaj za pomenuto uviđanje. I ružan izgled nekog grada deluje na njegovog posmatrača.

Snimak stambenog kvarta Malagueira, Portugal, sa Google satelita

Iako nije prvi pisao o motivu o kome je reč, jedan filozof doprineo je isticanju njegove vrednosti. Hose Ortega i Gaset ga fino ilustruje u jednom tekstu. Ne znam da li je preveden na neki od drugih „velikih“ jezika. Ako nije, onda je to razlog više za skretanje pažnje na njega. Taj je članak izvorno objavljen 7. januara 1952. godine u dnevnom listu España u Tangeru. Zapravo, radi se o prvom od tri teksta štampana u navedenom listu gde se pravi osvrt na Darmštatski razgovor, održan prethodne godine. Tema mu je bila „Mensch und Raum“. Na njemu je svojim izlaganjem učestvovao i Ortega. Uglavnom, na jednom mestu piše:

„Arhitekta se otkriva u odnosu na svoju dužnost, svoju umetnost, veoma različito od drugih vrsta umetnika u odnosu na njima odgovarajuće umetnosti. Razlog je očigledan: arhitektura nije, ne može, ne treba da bude isključivo umetnost pojedinca. Ona je umetnost zajednice.“[1]

Taj odeljak nije jedini iz članka koji ovde vredi citirati. U njemu je arhitektura kao umetnička disciplina izričito klasifikovana. Ako je jednu umetnost moguće označiti kao kolektivnu, onda je logično da postoje i one koje to nisu. Poznato je da su predlagane različite klasifikacije umetničkih vrsta i ova je jedna od njih. Među umetnostima pojedinca je, na primer, slikarstvo. U njemu su tvorci dela u jakom smislu pojedinačne ličnosti. Slikari su, otuda, manje uslovljeni u svom stvaralaštvu od arhitekte. Slobodniji su od njega u svojim izborima i odgovorni su pre svega prema sebi. Pri tome, graditeljska ostvarenja imaju funkcije koje nemaju slikovna dela. U ovim drugim, ma koliko bila društveno bitna, ne može se živeti, spavati, raditi, stvarati, tj. održavati život i biti u interakciji s drugim ljudima.

Naznačeno je da arhitekturu s te tačke gledišta nisu posmatrali samo filozofi. Ovde se može dodati i mišljenje određenih arhitekata koje podupire tu tvrdnju. Da arhitektura nije tako pojmljena isključivo u okviru filozofije, već i kod onih koji su praktikovali tu disciplinu, pored toga što su pisali o njoj, potvrđuje Nikola Dobrović. Članak u kome je izneo to mišljenje štampan je u časopisu koji se zove isto kao skup na kome je učestvovao Ortega. U njemu čitamo:

„Mnogostruka odgovornost arhitektova je u uzajamnosti sa stavovima zajednice i njene prakse u oblasti prostornog stvaralaštva. Kakvo je društvo, takva je u svakom pogledu, pa i u moralnom, njegova arhitektura.“[2]

Na određeni način, arhitektonski objekti proizvod su kolektivnog subjekta. Arhitekta je, vitalistički rečeno, deo socijalnog organizma, jedan od njegovih elemenata kroz čije se nadopunjavanje stvaraju građevine i njihovi kompleksi ili mreže. Odgovornost je bez sumnje jedna od glavnih reči u citiranom odeljku, i ne samo u njemu, na šta ukazuje činjenica da se nalazi i u naslovu članka. I Dobrović je svestan ograničenosti slobode arhitekata spram drugih umetnika. Može li se reći da je to još jedan topos pisanja o umetnosti? Jasno je da se taj motiv uobličava komparativnim pristupom umetničkim vrstama.

[1] Hose Ortega i Gaset, „O stilu u arhitekturi“, prev. Miloš Ćipranić, u: Petar Bojanić, Vladan Đokić (prir.), Živeti zajedno, Arhitektonski fakultet, Beograd, 2019, str. 166.

[2] Nikola Dobrović, „Arhitekt i njegova odgovornost pred društvom: moral stvaralaštva“, Čovjek i prostor, X, 122, 1963, str. 9.

Álvaro Siza, Stambeni projekat Malagueira, Evora, Portugal (Malagueira Quarter Housing Project), 1977, Fotografija: Peter G. Rowe

Za arhitektu, biti odgovoran prema sebi u komplementarnom je odnosu sa odgovornošću za mesto na kome će se realizovati njegov projekat. Ortega predlaže čitaocu da u svojoj uobrazilji stvori sliku grada koji čini stilski izrazito heterogen skup arhitektonskih objekata koje potpisuju različite arhitekte. „Svaka od tih zgrada mogla bi da bude veličanstvena, međutim, njihov skup bi bio bizaran i neprihvatljiv.“[3] Zamisliv je prizor u kome više arhitektonskih struktura u isti mah govore svojim jezicima, međusobno se ne razumevajući. To bi bila jedna vizuelno-prostorna kakofonija. Suprotnost toj slici projekcija različitih osobenosti nauštrb ambijenta bila bi puko ponavljanje zatečenog. Apsolutna obezličenost i proizvodnja dosadnog ili prevaziđenog.

Tema je za raspravu da li se viđeni arhitektonski objekti obično vezuju, na primer, za gradove i države u kojima se nalaze ili za arhitekte čiji su oni delo. Da li izuzetne građevine pre svega prizivaju imena svojih tvoraca? Tome se pitanju može pristupiti i iz perspektive vremena, a ne samo mesta, budući da navedene institucije imaju svoju istoriju. Građevine iz prošlosti predstavljaju, između ostaloga, epohe u kojima su nastale. Nije kod svih moguće utvrditi ko ih je projektovao ili bio zadužen za njihovu izgradnju. Drevna graditeljska ostvarenja posmatraju se kao trag nekadašnjih civilizacija. S vremenom su se imena mnogih arhitekata izgubila. Ako nije poznato ko je autor izvesne tvorevine, ne mora da bude nepoznato društvo u kome je stvarao i njegova kultura. Pri tome, postoji i nešto što se zove anonimna arhitektura.

Jedan dvosmisleni iskaz pomoći će nam da se problem koji nas zanima razvije u dva pravca. Naime, građevine govore u ime onih što stoje iza njih. Tu je rečenicu, dakle, moguće tumačiti na više načina. S jedne strane, društvene zajednice se samoiskazuju kroz svoja ostvarenja u prostoru. One ili njihove institucije posmatraju se kao tvorci građevina. Međutim, iskaz s početka ovog paragrafa, kako je već naznačeno, može se čitati drugačije. Zgrade su prevashodno dela arhitekata. Ta bi tvrdnja izgledala banalno da nema one prethodne. Ako arhitekta neće da zatvori oči pred arhitektonskim nasleđem gradske celine u kojoj nešto treba da stvori, onda se može reći da ne stvara on, već sâm grad, kao fiktivna ličnost. Zapravo, tada arhitekta projektuje zajedno s građevinama. Iz tog ugla posmatranja, on nije jedini subjekat koji stvara, već mu u tome pomažu drugi, među kojima su i neživi objekti.

Ljudi kao pojedinci nisu jedini društveni akteri. Na konferenciji Philosophy of the City, održanoj u oktobru 2022. godine u Torinu, Petar Bojanić varirao je i motiv grada kao subjekta. I ta institucija pokreće i realizuje projekte, pa i podiže zgrade. Da li je u stvari grad arhitekta samog sebe? Smatrati da je to tačno stav je koji odgovara onome prema kome su društvene zajednice ili grupe pravi tvorci arhitekture. Građani stvaraju grad, baš kao i on njih. Kao vršioci radnji, uzajamno se dopunjuju.

Neko se može zapitati kako su grad ili zajednica u stanju da naprave nešto. Oni nisu pojedinačna fizička lica, s rukama pomoću kojih bi projektovali i gradili objekte. Reći će se da nije moguće da jedna apstrakcija pravi takve stvari, da deluje u prostoru materijalnog. Kako bi označio umetnost kojom se bavi, Alvaro Siza iskoristio je naziv koji je prethodno upotrebio Ortega. U jednom tekstu iz 1975. godine, arhitekturu naziva „kolektivnom umetnošću“.[4] U tom smislu je jasan. Kao i za madridskog filozofa, arhitektura je za njega arte colectiva, s time što je u španskom, za razliku od portugalskog, umetnost reč muškog roda. Siza staje i u odbranu svoje profesije. Mora se uzeti u obzir kompetencija i pozicija arhitekte. Njegova uloga nije pasivna. On je kreativni posrednik između naručilaca i arhitektonskih struktura.

[3] H. Ortega i Gaset, „O stilu u arhitekturi“, str. 166.

[4] Álvaro Siza, „Sobre Pedagogia“, Textos 01, ed. Carlos Campos Morais, Civilização Editora, Porto, 2009, str. 169.

Ispis za foto

Slaganje u određenju arhitekture nije jedina stvar koju dele Ortega i Siza. Obojica uzdrmavaju ideju ličnog stila, ili barem njegovu prenaglašenost. U projektovanju zgrade valja poći od onih koje se nalaze oko nje, dakle komunicirati s njima. Osionost i slične joj osobine ne priliče stilskom izrazu arhitekte. Radi se o prožimanju estetskog sa etičkim. Takođe, arhitektura živi od preuzimanja i varijacija. Kategorija drugog ovde je odista od suštinske važnosti, jer arhitekta crpi nadahnuće iz dela svojih prethodnika i uglavnom ne projektuje za sebe.

Prilično je upitno da li je svest o arhitekturi kao kolektivnoj umetnosti jedno opšte mesto. Ideja o arhitektonskim objektima kao autoportretima grupa ili njihovim predstavnicima nije ofucana. Ako je nešto motiv u teoriji, člancima ili knjigama, otuda nužno ne proističe da je to opšteprihvaćena pozicija koja se kao takva neguje i primenjuje u praksi. Zato se čini opravdanim ukazati na ovaj topos i insistirati na njemu.

Miloš Ćipranić